Episoder
-
U novoj epizodi podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, International Press Instituta i Evropske federacije, novinara, "Dobar loš zao" gledaćete:
Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije pozivaju na dostojanstvo i nenasilje u subotu, rugaju se ćacima u logoru kod predsedništva, razmatraju uzroke za narodni izliv nezadovoljstva širom srpskih gradova i pružaju otvorenu podršku Nemanji Šaroviću koji je priveden u policiju jer je radio novinarski posao.
U drugom delu emisije, gospoda iz kraljevačkog Lokalnog fronta, Predrag Voštinić i Vladan Slavković govore o svom viđenju velikog beogradskog protesta koji je pred nama, o budućnosti Srbije, stanju u režimskim redovima, ali i u policiji. Oni su pričali o svojim iskustvima sa gradonačelnikom Kraljeva i drugim zanimljivim temama.
U Magarećem kutku Đuka će vam ogaditi ujka Festera iz "Porodice Adams".
Autori vas mole, da bi DLZ opstao, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili donirajte na PayPal [email protected] -
Porođaj u 20. godini u današnje vreme deluje neobično, kad se roditeljstvo često ostavlja „za kasnije“, ali gošća nove Mamazjanije Jelena Damnjanović, poznatija kao „Mama pre svega“, otkriva da je daleko lakše, fzički, biti mlada mama, iako sad već ima tri ćerke, ističe da joj ne bi smetala još jedna beba.
Našu gošću mnogi znaju sa Instagrama, gde prate svakodnevicu Jelenine porodice, u kojoj najvažnija mesta zauzimaju Lena, Tara i Una. Iako su deca uvek na prvom mestu, kao apsolutni prioritet, Jelena se trudi da pronađe i kvalitetno vreme za sebe.
„Najlepše mi je sa decom, ali kako godine prolaze, sve više mi je potrebno vreme samo za mene. To je neophodno za svaku ženu, majku, bez obzira na to čime se bavi i koliko dece ima, naše slobodno vreme mora da postoji“, kaže Jelena.
Sa ćerkicama je drugarica, ali pokušava, ističe, da bude autoritet iako joj ne polazi uvek za rukom.
„Radim od kuće i stalno sam sa njima, družimo se, razgovaramo o svemu, ali autoritet je tata. On tihim glasom, kratko opomene i to je dovoljno, a mene valjda ne shvataju dovoljno ozbiljno“, sa osmehom kaže Jelena.
Iako se bavi društvenim mrežama, deci su telefoni dozvoljeni kontrolisano.
„Lena ima telefon, ali ne i profile na mrežama jer je još rano za to. Ako nešto hoće da pogleda može da uzme moj telefon, a mlađe nemaju ni pametni satić. Same idu u školu, kao što smo i mi nekada išli, nema potrebe da ih pratimo i da u svakom trenutku znamo gde su. Sredina u kojoj živimo je mala, dosta se ljudi međusobom poznaje, pa je lakše pustiti decu da budu slobodna“, priča „Mama pre svega“.
Ipak, deca ponekad učestvuju u aktivnostima koje mama zamisli, a koje su plemenite i humane. Jedna od njih desila se u avgustu prošle godine.
„Tara se tada ošišala i donirala kosu deci oboleloj od raka. Ideja je bila moja, ali ona je prihvatila. Najteže joj je bilo da se odvoji od prvog pramena. Ipak, kad je shvatila šta radi i koliko je to plemenito i značajno za decu, bila je zadovoljna, a i zna da će njena kosica porasti. Imala je dugu, plavu, gustu kosu. Bilo je leto, vrućina, pa je i njoj značilo da se ošiša, a donirala je 30 centimetara kose“, seća se Jelena.
Takođe, krajem januara ove godine, kada su studenti na putu za Novi Sad i „blokadu mostova“, prolazili kroz Novu Pazovu, Jelena ih je sa porodicom dočekala u blizini svoje kuće i ponudila palačinkama.
„Spremili smo oko 90 palačinki i sve su pojeli. Provela sam tri sata pored šporeta i ništa mi nije bilo teško. Inače, pečem često palačinke, što se može videti i na mojim objavama i volim da ih jedem. Ovog puta, međutim, nisam jela, nego spremala za druge, za divne studente koji bude ogromnu radost u meni i svima nama svojim zajedništvom i onim što rade. Devojčice su bile sa mnom, Lena mi je pomogla da napravim i transparent ‚Ćinke za ćacija‘, koji smo držali kako bi nas primetili. Deca su bila oduševljena“, priča Jelena.
Između prve i najmlađe ćerke je gotovo 10 godina razlike, ali im to ne smeta da se druže. Najstarija ćerka brine o obe mlađe sestre i pomaže mami, koja im neumorno ponavlja da njih tri moraju biti najbolje drugarice i uvek tu jedna za drugu.
„Ne bi mi bilo teško da imam još jednu bebu. Najlakše mi je bilo dok su bile male, a sad kad su porasle sve je komplikovanije. Nijedna trudnoća, ni njihov najraniji period, nije mi teško pao, jer taj je i najlepši“, zaključuje Jelena. -
Mangler du episoder?
-
Jedini podkast u ovom delu sveta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra i jedini podkast koji uredno čestita rođendan predsedniku, "Dobar loš zao", stiže sa novom epizodom! Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije pozdravili su veličanstveni protest u Nišu, čitali sa Čelinih usana kako je komentarisao to što su ga izviždali u Srbobranu i Krupnju, analizirali recept za kraljevačku kajganu, ali i teroristički napad u Petoj beogradskoj. Gost u epizodi u kojoj se obeležava 55. rođendan predsednika je profesor Jovo Bakić, promoter predsednikovih nadimaka i trkačkih i plivačkih disciplina. Jovo je analizirao dosadašnji tok protesta, pokušao da predvidi kako će se oni dalje odvijati, uz jasne poruke šta oni koji nisu studenti treba da rade kako bi bili korisni deo trenutne pobune. Bakić se osvrnuo na rad skupštine, aktivnosti opozicije, informisanje RTS i još mnogo drugih tema u ovom uzbudljivom intervjuu. U Magarećem kutku moći ćete da ocenite kako Miloradu Dodiku stoji prvostepena presuda. Autori vas mole, pretplatite se na DLZ putem patreon.com/ucutatinecemo a darove za predsednikov rođendan možete poslati na PayPal [email protected]. DLZ, samo na našem portalu!
-
Organizacija, disciplina, razumevanje, poštovanje, a pre svega ljubav, vladaju u kući porodice Bajec, a gosti nove Mamazjanije, popularna doktorka, specijalistkinja oftalmologije Katarina, koja je kod nas drugi put, i premijerno njen suprug, čuveni hirurg, profesor Đorđe Bajec, otkrivaju tajnu poslovnog i privatnog uspeha, sa četvoro dece, od kojih je jedno, sin Filip, njihovo zajedničko.
Prof. dr Đorđe Bajec iz prvog braka ima dva sina, od kojih je jedan hirurg, sa kojim je često u istoj sali na operaciji, sa Katarinom ima sina Filipa, dok poznata doktorka takođe iz prvog baraka ima sina, Jovana.
„Deca se slažu, a najviše se druže Filip i moj unuk, jer ja sam već deda jednog petogodišnjeg dečaka. Tako da Filip gleda stariju braću, ugleda se na njih u sportu, ponašanju, već priča da hoće da bude hirurg kao Andrej, moj najstariji sin i ja, kao što je i moj otac bio, ali videćemo, svakako ima te modele oko sebe“, priča Đorđe.
Odnos prema starijoj deci i Filipu, koji je najmlađi i porodično je mezimče, priznaju – nije isti.
„Jovana sam rodila na studijama, između njega i Filipa je 17 godina razlike. Dešava se da mi kaže kako sam prema Filipu drugačija nego što sam bila prema njemu, kao što Džou njegovi sinovi nekad spočitaju da sad ima više vremena i strpljenja, ali to je tako, drugačije je kad u mladosti dobijete decu, a paralelno jurite karijeru i imate drugačije poglede na život“, priča Katarina.
Deci, kažu, daju punu slobodu, ne ograničavaju ih, a oni su danas, bar ovi odrasli, pokazali da su izrasli u samostalne, nezavisne i uspešne ljude.
„Filip je jako odgovoran, vredan, ali voli i da se igra i odmara, kao i svako dete. Iako ga ne ograničavamo, puštamo ga da sam sebe nekako kontroliše i zaista se to dešava. Kao da sam proceni kad je dosta, nikada ne preteruje, ali tu su ključni modeli koje ima u kući - nas. Kakav je roditelj, takvo će biti i dete, bar dok je malo“, kaže Katarina.
Na to se Đorđe nadovezuje i kroz osmeh dodaje da je Filip još i jedini koji ih sluša.
„Ovi ostali su odrasli, imaju svoje obaveze, dnevne rutine, i teško ih je sve okupiti na istom mestu, u isto vreme. Dešava se da smo za istim stolom i zajedno ručamo, ali uvek neko završi ranije, mora da ide i tako se jurimo sa vremenom“, kaže Đorđe.
On ističe da kao mlađi nije imao mnogo vremena za decu i da bi danas neke stvari drugačije uradio, ali opet, kad ih vidi u kakve su ljude izrasli, bude mu lakše. Ponosan je na svu svoju decu, a sa Andrejem je danas i kolega.
„Često smo zajedno u sali i voli da me nervira. On priča tokom operacije, i dozvoljavam mu, a pre njega, kad ste sa mnom u sali, to je bilo strogo zabranjeno. Vidim sebe u njemu kad sam bio tih godina“, kaže Đorđe sa ponosom u glasu.
Kad je organizacija života u pitanju, Katarina tvrdi da je tu Đorđe glavni, iako on ističe da je ona ta koja ustaje u pet ujutru, sve ih po kući budi i podseća na dnevne zadatke.
Sve u svemu, jasno je da bračni par Bajec jedno drugo prati, dopunjavaju se i dogovaraju, a na razumevanju, poverenju i međusobnom divljenju, koje među njima vlada, možemo samo da im pozavidimo.
„Podrška je ključna i priznajem da bi mi bilo daleko teže u nekim situacijama u životu da nije bilo Džoa. Kada sam se drugi put porađala, on je bio tu i osećala sam se sigurnije. Takođe, kada sam operisala benigni tumor na dojci, to sam i učinila jer je on insistirao, a ja mu verujem i dok god je negde tu da nadgleda, bezbedna sam“, zaključuje Katarina sa osmehom koji sa lica, kako kaže i njen suprug, nikada ne skida. -
U novoj epizodi podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao", Nenad Kulačin i Marko Vidojković su zajedno u studiju, zahvaljujući pretplatnicima sa Patreona.
U prvom delu emisije, momci su se bavili izborom za gradonačelnika Novog Sada, potrošnjom jaja u Kraljevu, Psihovom psihoterapijom i ljubavnim mukama Darka Glavića.
Gost je, u ovom trenutku najzapaženiji reporter s lica mesta u Srbiji, ujedno predsednik pokreta "Ljubav, vera, nada", Nemanja Šarović.
Gost i voditelji su pokazali da se može voditi razgovor sa suprotstavljenih ideoloških pozicija, kada je cilj zajednički. Šarović je, u to ime, govorio o studentskom protestu, opoziciji, medijima, radikalima i naprednjacima.
Komunikacija je protekla bez značajnijih trzavica, jer su se sve tri strane potrudile da pokažu kako u ovom trenutku moramo da ostavimo različtosti po strani i posvetimo se borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala.
U Magarećem kutku, promovišemo Brnabićkin novi nadimak!
Da bi DLZ nastavio da postoji, molimo vas, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo i ako možete, pošaljite donacije na PayPal [email protected] -
Pod udarom "borbe protiv korupcije" je "boranija", krupne ribe su zaštićene. Naše tužilaštvo je zaleđeno, paralisano i ponaša se kao namešteni direktori javnih preduzeća. Da tužioci rade po zakonu, mi ne bi imali dovoljno pritvorskih kapaciteta za osumnjičene.
Štrajk advokata je uspeo jer je 70 posto predmeta odloženo. Spasili smo obraz i dušu pred građanima jer smo se solidarisali sa studentima.
Reforma pravosuđa je iznedrila mnogo žrtava, a malo odgovornosti. Javni tužioci koji pokušavaju da rade po zakonu i nezavisno su progonjeni, dok su javni beležnici i izvršitelji najveći profiteri tzv. reforme.
Pristup pravdi u Srbiji je ograničen, ona košta, spora je i dostižna, ako se u međuvremenu ne razbolite i ne bankrotirate.
Gost: Ivan Ninić, Advokat -
Mislili smo da nove generacije ne znaju za patriotizam, a onda ih čujemo kako pevaju himnu, solidarni i jedinstveni, kaže Jelena Mitić, psihloškinja i nastavnica psihologije u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, ali i mama jedne studentkinje i jedne srednjoškolke, koja u novoj epizodi Mamazjanije govori o aktuelnoj situaciji u školstvu iz ugla profesorke.
Činjenica je da školski sistem radi pod neuobičajenim okolnostima i da je svima teško, jer nijedna borba nije laka.
„Teško je nama nastavnicima, studentima, učenicima, roditeljima, ali ovo je prvi put, bar da ja znam, a radim u prosveti dve decenije, da smo svi u simbiozi, ujedinjeni oko istog cilja“, kaže profesorka Mitić.
Od generacija koje su pokazale izuzetnu solidarnost, empatiju, inteligenciju i volju, nismo mnogo očekivali, a oni su nas demantovali i nastavljaju to da rade.
„Gledali smo ih sa tim telefonima, delovali su egocentrično, zainteresovani samo sa sopstvene interese, i da sve u životu završe što brže i lakše. Evo, ja rođenoj ćerki moram da kažem da pokupi veš, a očekujem da sama vidi šta treba da uradi u kući. E, to je bilo ranije, sad zna, sad joj je jasno kako izgleda preuzeti stvari u svoje ruke. Ovo je zato velika škola za našu decu, uče jedni od drugih, a uče i nas odrasle kako se sistem dovodi u red i to je neverovatno“, naglašava Jelena.
Roditelji brinu više o tome gde će i kako ostaviti decu, naročito ako su još u osnovnoj školi, nego što brinu zbog gubitka nastave.
„Većina roditelja nas podržava, pitaju kako da pomognu, šta da urade. Oni su više zabrinuti zbog dece koja bez nadzora sede kod kuće sa telefonima, igricama, nego zbog toga što gube nastavu. Zato mojim đacima pišem na grupi da svakoga dana vežbaju matematiku, nauče neke nove strane reči, da se organizuju i sami prate gradivo koliko mogu“, priča naša gošća.
Organizacija i odnos prema aktuelnim dešavanjima, snalaženje u „vanrednim okolnostima“ u kakvim se trenutno nalazi naše društvo, delimično pripisujemo nasleđu.
„Mi smo bili deca koja su pamtila ratove, krize, naši protesti bili su drugačiji, ali smo postavili neki temelj bunta, želje za promenama, još smo ti isti ljudi, a naša deca nose taj duh u sebi. On ih tera da se bore za pravdu i slobodu. Ono što je ključno je da hoće da ostanu ovde i zato je njihov cilj da promene sistem u državi i vrednosti koje su se godinama okretale naopako“.
Ima dece sa strepnjama, koji se plaše zbog gubitka vremena.
„Pohvalno je što ima dece koja žele sve da nauče i završe u roku, ambiciji uvek treba pružiti podršku, a posebno je teško maturantima koji već spremaju maturske ispite. Ipak svi oni razumeju da moramo da izdržimo, da ne posustanemo, a kako ćemo rešiti propušteno gradivo dogovorićemo se, to je najmanji problem, jer vremena imamo“, kaže uz ohrabrujući osmeh ova nastavnica.
Ništa nije izgubljeno i sve se može nadoknaditi.
„Pandemija i razne krize u kojima su se propuštale godine, naučile su nas da je nastava uvek nadoknadiva i mi ćemo učniti sve što je u našoj moći da deca ne pate i da njima bude dobro, da ne trpe posledice. Prosveta je toliko dugo urušavana i toliko dugo smo pokušavali nešto da promenimo, ali očigledno nije bilo moguće bez pomoći naših đaka“, zaključuje Jelena. -
Novo izdanje podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" stiže da vas ugreje!
U prvom delu ove epizode Nenad Kulačin i Marko Vidojković pustili su suzu radosnicu za istorijskim skupom na Sretenje u Kragujevcu, složili su se da sa bosanskohercegovačkim Srbima koji vole Vučića nešto nije u redu, smejali se predsednikovom pisanju "Majn kampfa" i još jednom se zahvalili TV Pink na silnoj pažnji koju je DLZ dobio prethodnih dana.
Gost je sindikalac EPS i generalni sekretar SDS, Dragoslav Ljubičić. Dragoslav je na snimanje došao pravo iz suda, gde je podneo tužbu zbog otkaza koji je popio pošto je podržao studentski protest. On je govorio u situaciji u EPS, zavrzlamama oko hapšenja u tom energentskom i korupcijskom gigantu, a analizirao je i na koje sve načine opozicija može da deluje, a da se to uklopi u opštenarodni bunt protiv organizovanog kriminala.
U Magarećem kutku čućete kako Fifi analizira fizički napad na Nenada Kulačina.
Molimo vas, pretplatite se na DLZ putem
patreon.com/ucutatinecemo
ili pomozite donacijom na PayPal [email protected].
DLZ, samo na našem portalu! -
Brzina savremenog života, a tek posao u dnevnim medijima, ne ostavlja mnogo vremena za porodicu, za decu, posebno ako je mama singl, pa su sve obaveze ovog sveta na njenim leđima, što potvrđuju i gošće nove Mamazjanije, koleginice sa portala Nova.rs i Zadovoljna.rs, Ivana Stojanov i Bojana Marjanović, koje su ulepšale i oplemenile naš studio povodom obeležavanja petog rođendana portala Nova.
Da roditeljska briga ne prestaje, ali da je fizički život daleko lakši i da mama ima mnogo više vremena za odmor i predah, ispričala nam je Ivana, mama sad već odraslog mladića od 24 godine.
„Kad dođem s posla, sednem i odmorim. Imam vremena za sebe, nema više one jurnjave, obaveza koje su oduzimale pola radnog dana ili ceo vikend. On je sada odrastao, samostalan čovek, sa kojim se doduše retko viđam, a to je ono što mi nedostaje. Ipak, idemo zajedno na studentske proteste i divno je što zajednički doživljavamo te promene, novu energiju i sve ono što su studenti doneli“, priča Ivana i dodaje da iako je mnogo toga u životu lakše kad dete odraste, ipak brine, i oseća se bar delimično odgovornom za njegove postupke bilo dobre ili loše, jer to nikad ne prestaje.
Do tog odraslog doba, međutim, dete mora proći kroz kriznu adolescenciju, pubertet, a Bojana nam je ispričala, da iako su njena ćerka Nađa i ona drugarice, koje zajedno putuju, dele odeću, obuću, u nekom momentu došlo je do sukobljavanja i nerazumevanja, što je i skladu sa godinama.
„Moje stvari su naše, a njene su samo njene“, uz osmeh kaže Bojana.
Ipak, i dalje se raduju zajedničkim putovanjima i kad Nađa dobije dobru ocenu u školi, prvo požuri da javi mami.
„Pubertet nas je malo odvojio, ali i dalje me zove kad dobije dobru ocenu i kad je raspoložena, pričamo, družimo se, evo sad se opet spremamo na zajedničko putovanje. Jako smo vezane i do skoro mi se poveravala o svemu, a sad nekako više vremena provodi sa drugaricama, sa njima ide u bioskop, čak je i sama letela avionom, kad je išla kod tetke. Zvala sam je četiri puta dok nije ugasila telefon, da proverim jel sve u redu“, sa osmehom se seća Bojana.
Odrastanje dece prate različite faze, sa kojima se suočavajui roditelji, ali singl mame koje su usmerene na dete dok odrasta i vode ih svuda sa sobom, kako Ivana kaže, kao male „prikolice“, teže podnose odrastanje, odvajanje. Sa druge strane, osećaju olakšanje jer konačno dobijaju malo vremena i za sebe.
„Pitala sam se ranije kako neke mame uspevaju da treniraju radnim danima, ja ništa nisam uspevala da postignem. S posla sam išla kući, onda sam sa Nađom učila, vozila je na treninge, na glumu. Dešavalo se da ceo vikend provedemo u učenju, da slučajno negde ne zaškripi. Sad mi je jasno da sam pogrešila i da je trebalo da je pustim da nauči sama kako da uči, a da bi to i meni dalo malo vremena za odmor“, kaže Bojana.
Organizacija je ključ, tvrdi Ivana, a to znači postavljanje prioriteta i vremena koje nam je neophodno.
„Čak i kad smo sa decom, treba da se zabavimo, druženje sa njima ne treba da bude nešto što smo odradili, već i u tome treba da nađemo zabavu. Sa sinom sam, dok je bio mali, igrala fudbal, pela se na drvo, nisam uvek imala snage za to, kad umorna i nervozna dođem s posla, ali onda on nešto uradi ili kaže i vrati me u život, osmehnem se, osetim nalet energije i nastavim dalje“, priča Ivana.
Da je mama dobra, onda kad je dobro, već smo odavno zaključili u Mamazjaniji, a Ivana i Bojana, singl mame, pričaju da je emotivna ispunjenost poželjna i da čak i deca primećuju da su bolje raspoložene kad imaju partnera, koji ne mora biti bračni drug. Međutim, istuču da to nije uvek lako jer je, dok su deca mala, teško naći vremena za bilo koga osim za dete, posao i obaveze, a onda, tu je i momenat upoznavanja gde je uvek pitanje kako će dete reagovati na nekog novog u životu. Ipak, zaključak je da se za ljubav u svakom smislu treba boriti, a tome i decu treba da naučimo. -
U poslednjoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Petar Gardović, student Fakulteta političkih nauka ugostio je kolegu Uroša Kačarevića, studenta Fakulteta organizacionih nauka. Kako su obojica bili deo “Sremskog marša”, opisali su iskustva i emocije koje su doživeli pešačeći 90 kilometara od Beograda do Novog Sada.
„I najduži put počinje prvim korakom“, zapisao je davno kineski filozof Lao Ce. Ali nisu svi koraci isti. Neki ostavljaju tragove dublje od onih koje može oprati prva kiša.
Petar i Uroš nisu samo hodali 90 kilometara od Beograda do Novog Sada - oni su gazili preko sumnje, preko bola i umora, dok je pred njima stajala samo vera u nešto veće od njih samih. Na leđima nisu nosili samo rančeve, već i teret generacija pre njih, mladosti kojoj su rekli da ćuti, da trpi, da se ne buni. Spavali su na travi pod januarskim nebom, ali ono što ih je grejalo bila je svest da nisu sami. Na svakom koraku, nepoznate ruke pružale su im hleb, reči ohrabrenja, poglede u kojima su čitali da je ono što rade - oslobođenje, spas. To nije bila samo šetnja - bila je to linija razdvajanja između pasivnosti i otpora, između generacije koja ćuti, koja se povlačila i provlačila, i one koja je konačno odlučila da progovori i krene napred. Demonstracija volje, otpora i solidarnosti...
Pogledajte kako je izgledao ceo njihov put, iz mesta u mesto u kojima su ih dočekivali kao oslobodioce, i šta je za njih značila ta šetnja.
„Svi smo ovde zbog višeg cilja i nije mi žao zbog toga. Ispunjava me da na blokadama vreme provodim s pametnim, mladim ljudima, kolegama koji se od mene često razlikuju, a koje nikada ne bih upoznao da se blokade nisu desile. Moć je upravo u tome što smo prevazišli razlike“, predočio je on.
„Život će se posle blokada nastaviti, ali takođe svi znamo šta je društveni prioritet. Pre tri meseca i za tri meseca, ako se naši zahtevi ne ispune, zahtevi će biti ono nešto od čega se ne odstupa. U nekoj normalnoj zemlji, ono što mi tražimo uopšte ne bi bilo predmet rasprava, a kamoli povod za blokadu. Mi se sada borimo da ovo budu poslednje studentske blokade u Srbiji“, rekao je Gardović.
Kačarević je izrazio saglasnost, podvukavši da studentski zahtevi nisu domen nemogućeg ili neverovatnog. Šetnju od Beograda do Novog Sada opisao je kao dokaz jedinstva studentskog tela, ali ne samo u ta dva grada, već i Niša, Kragujevca…
„Dok se ona nije desila, mislio sam da ćemo pobediti u ovoj borbi. Sada znam da ćemo pobediti, jer sam video i osetio koliko građani veruju u nas“, rekao je. -
Časovi demokratije, tolerancije, razumevanja, zajedništva, ljubavi, radosti, proteklih nedelja drže nam naši studenti, ali i srednjoškolci, a kako je njihovim roditeljima, dok im deca spavaju napolju ili u zgradama fakulteta i hrane se onim što im doniraju ili što sami spreme, pešače desetinama kilometara, zarad jednog cilja, pričaju dve mame - dizajnerka Ana Vukmanović i Ana Tadić Pantos, glavna urednica magazina „Bumerka“.
Briga i strahovi mešaju se sa osećajem ponosa, ljubavi, zaštite, dok misle na svoju decu u blokadama, u protestnim šetnjama, na skupovima.
„Oni dovršavaju naš posao. Mislim da imaju snage da izdrže, da imaju vrlo jasan plan i ciljeve. Svakodnevno imaju plenume na kojima se dogovaraju šta dalje, tu glasaju i niko nema veća prava u odnosu na ostale u grupi. U kući smo bili uvek politički osvešćeni dok su mi sinovi rasli. Stariji je bio vrlo zainteresovan za sve što se dešava, mlađi ne toliko. Međutim, sad obojica podjednako učestvuju u blokadama, u ovoj njihovoj i našoj borbi“, priča Ana Vukmanović.
Napominje da svakodnevno razgovara sa decom i dok je stariji sin, brucoš, bio na, kako kaže, hodočašću, do Novog Sada, bili su na vezi.
„Zapitkujem šta se dešava, kako je tamo, šta rade, šta planiraju. Jednom sam čak ušla kod njih na Arhitektonski fakultet, sin me je uveo. Nisam se mešala ni u šta, samo sam želela da ih obiđem. Uvek smo se nekako prema deci odnosili kao prema prijateljima, o svemu razgovarali otvoreno i tako stekli njihovo poverenje, ali i oni naše. Taj odnos su sad samo preslikali na svoje društvo, na kolege“, kaže Vukmanović.
Ona dodaje da joj je sin još početkom januara rekao da planiraju šetnju do Novog Sada.
„Nije me to zabrinulo. Verujem u njega, u njih, u svu tu decu. Kad su stigli do stadiona u Inđiji, znala sam da ih čuvaju poljoprivrednici i policija i da ako se moje dete otkrije tokom noći, neko će me zameniti, i pokriće ga. Vera u to što rade je iznad svake brige i straha. Oni znaju da rade nešto ispravno i iskreno i zato se ne plaše“, naglašava Vukmanović.
Da su nas na neki način prevazišli i da mi sada učimo od njih, smatra Ana Tadić Pantos, koja se sa osmehom na licu priseća kako je čak njena majka, sa 75 godina, pekla palačinke za unuke u blokadama.
„Nije joj bilo teško, ali bilo je to mnogo palačinki. Nosili smo im i pakete vode, hranu, šta god im treba. Ipak, trudim se da se ne mešam u to što rade, plašim se da mi, odrasli, možemo samo da unesemo pometnju. Oni su vrlo dobro organizovani, imaju čitav sistem kako šta funkcioniše i svi ga se pridržavaju. Moj sin je oduvek bio veliki lokal patriota i sticajem okolnosti živeli smo u inostranstvu jedno vreme, ali kad se vratio bilo mu je žao njegovog grada, kad je video u šta se pretvorio. Ovo je prilika da nešto promeni i mislim da i zbog toga dodatno veruje u blokade“, kaže Tadić Pantos, čiji sin je apsolvent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Naši studenti i srednjoškolci vođeni su osećajem za pravdu i istinu, slažu se obe mame.
„Oni su neiskvareni. Žedni su istine i pravde u ovom društvu, kojem je potrebno da se sistem i zakoni sprovode. Deca vide da se to ne dešava i žele da menjaju trenutno stanje, kako bi osigurali sebi svetliju budućnost u ovoj zemlji“, kaže Tadić Pantos.
Mlade generacije nismo shvatali ozbiljno i društvo je bilo u zabludi da su nezainteresovani za rešavanje problema, odsečeni od realnosti, zadubljeni u telefone, društvene mreže, igrice.
„To uverenje je vladalo evo do skoro, a onda su nas iznenadili, da lepše nisu mogli. Ima mnogo ljudi koji su od njih digli ruke i nisu ništa očekivali. Međutim, ovo što rade proteklih nedelja sve nas je navelo da se zapitamo i shvatimo da smo se o njih ogrešili. Vrlo su svesni svoje istorije, tradicije, naroda u kojem žive, i jasno daju do znanja da je ovo njihova zemlja, a mi smo tu da pomognemo, damo snagu i učinimo sve što je u našoj moći da u borbi ne budu sami“, naglašavaju obe mame. -
Prva epizoda DLZ emitovana je na današnji dan, pre osam godina, a danas stiže 336. epizoda vašeg omiljenog podkasta, koji je i dalje pod zaštitom Međunarodnog PEN centra.
U prvom delu, Nenad Kulačin i Marko Vidojković pozdravili su kandidaturu studenata iz Srbije za Nobelovu nagradu za mir, saslušali su šta Đilas ima da kaže o studentskim protestima, a ovacijama u studiju pozdravili pobunjeni narod zbog kojeg psiho više ne sme da obilazi ni mesne zajednice.
Direktor i glavni i odgovorni urednik portala nova.rs Mihailo Jovićević, te njegov zamenik Ratko Femić gosti su u ovoj slavljeničkoj epizodi. Slavi i portal jer se u februaru navršava pet godina od njegovog nastanka. U opuštenom razgovoru četvorice prijatelja vrcale su šale na račun psiha, letele su pohvale na račun studenata, a gledaocima je pojašnjeno kako portal i DLZ i dalje funkcionišu u izuzetno teškim uslovima i pod neprekidnim pritiscima.
U Magarećem kutku videćete šta DJV misli o hladnoj trajnoj. Poklonite autorima za rođendan DLZ neku sitnicu na PayPal [email protected]. Da DLZ nastavi da postoji, molimo vas pretplatite se za 3, 6 ili 10 dolara na patreon.com/ucutatinecemo -
U trećoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Iva Kojić, apsloventkinja na Fakultetu političkih nauka, ugostila je koleginicu Anđelu Baković sa Stomatološkog fakulteta, a njih dve podelile su utiske o blokadama i protestima u kojima obe učestvuju već duže od dva meseca.
Studentski protesti širom Srbije predstavljaju ključni društveni fenomen, složne su Iva i Anđela, simbolizujući izlazak akademske zajednice van univerzitetskih krugova u širi politički kontekst.
Blokada Autokomande, naglašavaju studentkinje, bila je trenutak kada su studenti jasno pokazali organizovanost, solidarnost i odlučnost u svojim zahtevima, uprkos pokušajima vlasti da diskredituje pokret, i kroz insinuacije o inostranim uticajima. Ipak, institucionalni odgovor na proteste ostaje minimalan, što dodatno potvrđuje stepen ignorisanja studentskog bunta.
"Blokada autokomande bila je apsolutan pokazatelj toga da li smo mi manjina ili nismo manjina. Mi smo pokazali do sada da ne podlažemo pritiscima. To nije jezik koji mi govorimo", kaže Iva Kojić.
Sagovornice su otvorile i važnu temu medijskog tretmana protesta, odnosno ulogu javnog servisa u oblikovanju javnog mnjenja. RTS, kao ključna državna medijska institucija, nije uspeo da održi profesionalnu nepristrasnost, već je aktivno doprineo održavanju narativa koji minimizuje značaj njihovih akcija. Time se dodatno potvrđuje potreba za transparentnijim informisanjem i većim pritiskom na javne institucije da odgovorno obavljaju svoju ulogu u društvu.
Osvrnule su se i na sve učestalije nasilje kojem su studenti izloženi na ulicama, napominjući da samo jedna strana može da utiče da se ono definitivno okonča.
"Dok na televiziji bude postojala bar jedna osoba koja će na taj vid nasilja klimati glavom i to predstavljati kao njihovu slobodu kretanja, a ne kao napad na studente, mislim da će ti ljudi nastaviti tako da se ponašaju", poručila je Anđela Baković.
Konačno, razgovor se fokusirao i na same studentske zahteve, koji su u zvaničnim izjavama vlasti proglašeni ispunjenim. Iva i Anđela jasno demistifikuju ovu tvrdnju – dokumentacija koju su analizirali stručnjaci nije potpuna, odgovorni za napade na studente nisu procesuirani, a budžet za obrazovanje nije povećan u traženoj meri. Te činjenice ukazuju na širi obrazac simulacije reformi bez stvarnog rešavanja problema, čime se vlast nada da će protesti postepeno izgubiti zamah. U tom kontekstu, studentski pokret postaje ne samo borba za obrazovne standarde, već i šira inicijativa za redefinisanje odnosa između društva i sistema.
"Predsednik nije nadležan i to je zapravo jedna od najvažnijih naših poruka. Mi ne želimo da živimo u sistemu u kome su institucije zamrznute, u sistemu gde mi nemamo mogućnost da se obratimo tužilaštvu i da očekujemo da tužilaštvo i sud deluju u korist građana i u korist naše države", dodaje studentkinja FPN. -
Deca se rađaju čista, neiskvarena, nevina, želimo da što duže ostanu takva, bez obzira na iskušenja i udarce društva u kojem živimo, pričaju u novoj Mamazjaniji, kantautorka Ana Štajdohar i muzičar i kompozitor Nikola Demonja, roditelji dvoje dece, devojčice Nije (10) i dečaka Lava (8).
U varljivim vremenima, u kojima živimo, Ana i Nikola ističu da sve što kao odrasli ljudi i roditelji radimo, u borbi za bolje društvo, je zbog budućnosti naše dece, koja će u tom slučaju možda ipak ostati ovde jednog dana, pa nećemo svi biti „skajp i vajber“ roditelji.
„Naše društvo nije pleme, kako neki vole da ga predstavljaju i to treba da pokažemo deci, da znaju da i ovde može da se ceni pristojnost, lepo vaspitanje, obrazovanje. Lakše je kontrolisati pleme, zato nas i prikazuju takvima, ali to je daleko od istine, što nam poslednjih nedelja dokazuju neka malo starija deca, koju bezrezervno podržavamo“, priča Nikola.
Svi se rađamo nevini, neiskvareni, ali, slažu se oboje, društvo je takvo, da roditelji strepe još i pre rođenja deteta, kako će se oni sa njim, a i ono samo snaći u vrtlogu u kojem živimo.
„Suočavanje sa porodilištem je prvi udar, potom ako se dete prehladi, razboli sledi borba sa lekarima i zdravstvenim sistemom, zatim ide upis u vrtić i liste čekanja, onda problemi u školi, nasilje. Sve su to izazovi sa kojima se roditelji nose, a ako sistem ne funkcioniše, nemaju kome da se obrate za pomoć i to je najteže od svega“, kaže Ana.
Veruju ipak, da bez obzira na okolnosti, deca najviše uče i „upijaju kao sunđeri“ u porodici, od roditelja, i da je njihov model najznačajniji, ono što govore, a pre svega, rade i pokazuju im kako treba. To je ono što im se ureže u svest i postaje vodilja u godinama koje dolaze.
„Želimo da naša deca znaju šta je čežnja, koja se u ovim vremenima izgubila, da znaju kako je kad se čeka, to je ionako nešto najlepše. Ćerka je, recimo, poslednja u njenom razredu dobila mobilni telefon. Na to smo se odlučili jer nismo želeli da bude izopštena, ali ja sam dugo odolevao i možda bih i dalje da Ana nije popustila. Sa telefonom se međutim izgubila kreativnost, pa dok naš sin za dve nedelje uradi desetine crteža, ona gleda u monitor poput svojih vršnjaka, što je neminovno“, priča Nikola.
Uče decu da kažu „izvini“, da priznaju kad pogreše, da znaju da nije uvek, i ne treba da bude, sve dostupno, da nekad nešto mora da se preskoči, da se zaželi.
„Danas je deci, i ljudima generalno, sve dostupno i nema više ni čekanja, ni želja. Učimo decu da znaju da nije uvek tako jer nikad se ne zna šta ih u životu čeka. Ipak, ne želimo ni da ih čeličimo, u smislu da ih pripremamo za borbu, jer se nadamo da jednog dana ljudi ovde više neće misliti o politici, već da će najveći problem za roditelje biti, koje boje da budu patike koje detetu kupuju“, pričaju uglas.
Slični stavovi, ciljevi, zanimanja, ali i to što su oboje imali bezbrižno detinjstvo sa, kako kažu, divnim roditeljima, uputilo ih je jedno na drugo, a onda su i decu dobili, baš onako kako su zamislili.
„Nije slučajno da smo se nas dvoje našli, jer imamo mnogo sličnosti. Kad sam razmišljao o deci, uvek sam želeo devojčicu, a posle i dečaka, i Ana ih je baš tim redom i rodila. Kad uveče, ponekad, legnu između nas da spavaju, osećamo da je to ono pravo, da smo potpuni“, zaključuje uz osmeh Nikola. -
Toliko je u Srbiji vruće da je i zima postala topla - u takvim uslovima nastala je nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao"!
Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije umereno su žalili što Čela ide u istoriju, slavili su uspeh generalnog štrajka i autokomande, te propast psihovog mitinga u Jagodini, a Grenelu su poručili da uzme kokice.
Gošća u ovoj istorijskoj epizodi je borbena advokatica i drugarica za primer, Sara El Sarag.
Sarah je govorila otvoreno o protestima, neminovnom padu režima, advokatima, a zalazila je duboko i u delikatne teme poput korumpiranih sudija, sukoba u tužilaštvu i kršenja zakona od strane pripadnika BIA.
Čeka vas sjajan i uzbudljiv razgovor!
U Magarećem kutku moći ćete da izmerite koliki su podočnjaci psihu u šest ujutro.
Autori vas mole, pretplatite sa na patreon.com/ucutatinecemo.
Donacije možete slati na PayPal [email protected] -
U novoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Ivona Marković, studentkinja druge godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka, ugostila je Aleksandru Krstić, profesorku sa istog fakulteta, a govorile su otvoreno i kritički o ključnim izazovima studentskog aktivizma i ulozi medija u Srbiji. Istakle su probleme polarizacije na medijskoj sceni, fizičko nasilje i pritiske kojima su studenti u blokadi izloženi, ali i zanemarivanje njihovog glasa na javnom servisu. Dok studenti traže pravdu i bezbednost na ulicama, mediji sa nacionalnom pokrivenošću često biraju da prećute ili iskrive njihovu borbu.
Profesorka je ukazala na širu društvenu i medijsku krizu, naglašavajući potrebu za reformom regulatornih tela i jačanjem etičkih standarda, dok je studentkinja opisala realnost mladih suočenih sa nasiljem i cenzurom. Njihov razgovor osvetljava sistemske probleme koji utiču na buduće generacije i podseća na značaj solidarnosti i odgovornog novinarstva u izgradnji pravednijeg društva. -
Biti majka Nemanje i Natalije je nešto najlepše na svetu i samo to što njih dvoje postoje, dovoljno je da budem srećna i zahvalna životu, priča u novoj Mamazjaniji Bogdana Kuzmanović, influenserka, poznata na društvenim mrežama kao „loveboka“, supruga fudbalera Zdravka Kuzmanovića, sa kojim se pre nekoliko godina iz Švajcarske preselila u Srbiju.
Nakon što se u Švajcarskoj porodila sa sinom Nemanjom, u vreme pandemije koronavirusa, ubrzo je sa suprugom odlučila da dođu u Srbiju.
„Došli smo na krakto, da Nemanja upozna ostale članove porodice. Bilo je to teško vreme, u Švajcarskoj je sve bilo zatvoreno, nismo nigde mogli da idemo. Kad smo došli u Srbiju, misleći da će to biti samo poseta, nenadano smo ovde i ostali“, uz osmeh priča Bogdana.
Ističe da je u našoj zemlji porodica i dalje na prvom mestu, da je važna i da se ceni, za razliku od nekih zemalja.
„Živela sam 15 godina u Njujorku, a Zdravko nikad ranije nije živeo u Srbiji, iako je veliki Srbin, posebno kad je reč o hrani, kaficama sa prijateljima i slično, a u svemu ostalom je pravi Švajcarac. Iako smo mogli da živimo bilo gde i da nam deca rastu u drugim državama, odlučili smo se da dođemo ovde jer želimo da poznaju svoje bake i deke, da nauče naše običaje, tradiciju, da znaju šta je slava i odlazak u crkvu“, priča Bogdana.
Aktivna je na društvenim mrežama i većina građana je zna kao influenserku. Njen način života i izgled, dušebrižnici međutim ljubomorno komentarišu, smatrajući da žena ne može da bude i lepa i pametna, obrazovana i dobra majka i sve to istovremeno.
„Dokazujem da je to moguće. Naravno da nismo svi u istoj situaciji i nemamo iste mogućnosti, ali ne razumem zašto žena ne može da bude lepa i pametna i dobra majka. Kod nas je tabu ako žena ima pomoć, a mnogi lažu kad kažu da im niko ne pomaže i da sve postižu same“.
Postavljaju, ističe ona, standarde na mrežama koji su nedostižni i nisu realni.
„Imam pomoć i ne stidim se to da kažem. Dadilja mi mnogo pomaže, iako sam ja stalno sa decom, ali sa njima provodim kvalitetno vreme, što inače, verovato, ne bih mogla“, kaže Bogdana.
Podrška i pomoć znače svim majkama, a Bogdana ističe da žene ne treba da se osvrću na izazove i zadatke koji su pred njima, tako da svaki moraju da završe i da sve treba da rade same.
„Kad čujem da za nekog muškarca kažu ‚izašao je malo sa društvom da odmori‘, ili ‚pričuvao je dete, umorio se‘, pa čije je dete čuvao, svoje, nije tuđe. A na ženu se često gleda sa prekorom ako je otišla u grad sa drugaricama, a kod kuće ima dete. To su dvostruki standardi koji čine da se osećamo krivima jer društvo tako misli, a ti standardi su pogrešni i na njih se ne treba obazirati“, zaključuje sa osmehom Bogdana. -
Podkast pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" stigao je u vaše mobilne telefone i druge adekvatne uređaje.
Nenad Kulačin i Marko Vidojković su u prvom delu emisije pozdravili odluku prosvetara da podrže zahteve studenata, odluku Vučića da sa Marićem razgovara dva sata o svom ubistvu, odluku Novaka Đokovića da javno podrži studente, kao i odluku režima da Šuleta postavi za ambasadora u SAD.
Gost u ovoj epizodi je veliki prijatelj dvojice autora i višestruki povratnik u DLZ, novinar Cvijetin Milivojević. Cvijetina je milina slušati svaki put, pa tako i ovog puta. Na prepoznatljiv način se bavio studentskim protestom, kao i pridruženim protestima, režimskim sumanutim postupcima, putevima za izlazak iz političke krize, kao i pronalaženjem mesta za opoziciju na tim putevima.
U Magarećem kutku videćete da moć govora bizona ne čini čovekom.
Podržite opstanak DLZ simboličnom pretplatom na
patreon.com/ucutatinecemo
i donacijama, na
PayPal [email protected] -
Na čelo RTS-a moraju da dođu profesionalci, a budućem direktoru javnog servisa morao bi zakonom da bude zabranjen uticaj vlasti. RTS se ne bavi građanima, iako ga oni finansiraju.
Vlast je u potpunosti uništila lokalne medije u Srbiji sa jasnom namerom da uguši glas naroda.
Svako novinarstvo je teško, ako se radi na pravi način. Mnogi nezavisni novinari su životima platili cenu slobodne reči u Srbiji. U vremenima krize građani se okreću kredibilnim medijima.
Društvene mreže je najteže kontrolisati jer nemaju zakonsku odgovornost, dok je podkast najbrže rastući medij na svetu. Digitalne platforme su budućnost novinarstva.
Gost: Branko Čečen, Novinar i urednik - Se mer
