Folgen
-
“Kada čujem reč migrant, prvo posmislim na izbeglice sa Bliskog istoga, a zatim pomislim na moju mamu koja je devedesetih emigrirala iz Hrvatske, na moju babu i dedu koji su negde šesdesetih emigrirali u Srbiju iz Bosne, a onda zaključim da smo svi pomalo migranti,” reči su jednog od anketiranih sagovornika.
Migranti sa Bliskog istoka i iz Ukrajine nisu jednako prihvaćeni u društvu. Iz centra za migrante Info Park Srbija, Gordan Paunović objašnjava da su migranti iz Ukrajine takozvane, poželjne izbeglice. Tome doprinosi i činjenica da iz Ukrajine uglavnom odlaze samo žene i deca, ne i muškarci koji zapravo moraju da ostanu u Ukrajini i bore se.
“Želim da dodam svoj lični utisak da nisu samo ove osobine taj neki spektar koji je dobrodošao, nego činjenica da su oni hrišćani, bele boje kože, integrabilni u zapadno društvo, bar je to taj mit nego migranti sa bliskog i daljeg istoka,” naveo je Paunović.
Kada je u pitanju rešenje za problem nejednakog tretmana,koji je zapravo evidentan i kada su u pitanju odnos građana i građanki iz Srbije, ali i država članica Evropske unije, sociološkinja Nataša Ivaneža kaže da je to ogromno pitanje i naravno veoma je komplikovano. Ali bitno je da se zakoni na sve primenjuju podjednako.
“Sada smo na primeru izbeglica iz Ukrajine videli da Evropa ima pravne mehanizme koji mogu da se primene na izbeglice, koji se prethodnih nekoliko godina apsolutno nisu primenjivali ili su se kršili,” navodi Ivaneža.
Ona objašnjava da je čitav svet koji danas poznajemo suštinski nastao na migracijama. Migracije, odnosno kretanja ljudi, kako ona kaže, su osnovna ljudska i životna potreba. Ona takođe podseća da su građanke i građani Srbije, pa i sama država u tom prvom talasu 2014. godine, bili spremni da pomognu migrantima. Kako se menja odnos Evrope i sveta prema njima, tako se menjao i naš.
“Što se tiče samih početaka, bitno je naglasiti da u Srbiji to nije zapravo bilo oduvek pitanje straha, zatvaranja, netrpeljivosti, mržnje... Gde smo mi mogli da vidimo 2014. ili 2015. godine, da su građani i građanke Srbije, pa i sama država, zapravo bili spremni da pomognu tim ljudima i negde vrlo smo bili svesni toga da oni uopšte ne žele da se zadržavaju kod nas. Međutim, onda se tu kasnije zapravo iz Evrope i sveta trend fabrikovanja krize i jednostavno iskorišćavanja ljudi i jedne užasne situacije u političke svrhe prelio kod nas,” podseća.
DRŽAVU MORAJU DA ZANIMAJU MIGRANTI
“U tom odnosu države prema migrantima treba jako puno toga da se promeni, a pre svega treba da se promeni ta nepisana doktrina a to je da migrante ne zanima Srbija i samim tim državu Srbiju ne zanimaju migranti” reči su Gordana Paunovića iz migrantskog centra Info Parka Srbija.
Država ne bi trebala da pravi razlike između migranata sa Bliskog istoka i Ukrajine. Paunović navodi da država ne treba izbeglicama da nudi samo “noćenje sa doručkom” uslugu, već i slobodan pristup azilnoj proceduri bez ometanja, fer razmatranje njihovog azilnog zahteva i na kraju ako taj zahtev bude pozitivno rešen- njihvoa integracija.
“Sama činjenica da je od usvajanja Zakona o azilu, od čega je prošlo skoro nekih 14 godina, do danas izdato nekih stotinak azilnih rešenja. A da je od tih stotinak ljudi ostala bukvalno šaka ljudi dovoljno govori koliko je ta politika pogršena. Prosto rezultati demantuju bilo kakve državne navode da je to jedan uređen sistem koji ostavlja dobre rezultate,” navodi Paunović.
Autorke podkasta Irena Čučković, Iva Gajić, Aleksandra Bučko, Sanja Kosović i Sanja Đorđević.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
U ovoj epizodi podkasta korišćenji su efekti, a jedan od efekata je i "Footsteps, Stones, A.wav" by InspectorJ (www.jshaw.co.uk) of Freesound.org
-
Usluge personalne asistencije u Srbiji dostupne su u 30 od 145 opština. Novi Sad je jedini grad koji pruža mogućnost asistencije po potrebi, dok u ostalim mestima postoji samo minimalna asistencija koja iznosi osam sati. Oko 300 ljudi u Srbiji koristi asistenciju. Petoro ima celodnevnu asistenciju, od kojih je troje u Novom Sadu.
Srđana Tešić je personalna asistentkinja Ljiljane Čakmak. Tešić je počela da se bavi ovim poslom u martu 2022. godine. Ljiljana Čakmak je 1979. godine izgubila osećaj u nogama i rukama. Objašnjava da je njen život nezamisliv bez celodnevne asistencije.
“ Mogu da pričam, gledam, čujem ali ništa drugo. Mogla bi čaša vode da stoji predamnonm i da umirem od žeđi, ako nema asistenta koji će mi to dodati,” objašnjava Čakmak.
Srđana Tešić je nova u ovom poslu. Određene stvari je naučila, ali još uvek uči za šta Čakmak kaže da je odlično.
“Nisam ja bila svesna šta je tačno asistencija. Znam da je pomoć nekoj osobi, samo nisam tačno znala šta. Onda kad sam došla kod Ljilje, uvela me u asistenciju, ispričala mi je istoriju. Ja sam rekla dobro, hoćemo da pokušamo - pokušaćemo,” prepričava Tešić.
Osoba dobro zna šta želi i kako želi. Samo joj je potrebna pomoć da to ostvari. Mima Ružićić Novković ispred Centra “Živeti uspravno” objašnjava kako jedan deo javnosti širom sveta smatra da je za državu jeftinije da osobe kojima je potrebna asistencija više asistenata, budu smešteni u dom umesto da se, javnim sredstvima, zapošljava potreban broj asistenata/ asistentkinja.
“Asistencija, prosto, mora da postoji, kao preduslov samostalnog života osobama kojima je ona potrebna.Ali ona bi terbala i u Norveškoj to jeste tako definisano, da bude potencijalno pravo svake osobe. Da znaš da u bilo kom trenutku, privremeno ili trajno, ukoliko se nešto dogodi - od preloma noge, do stalnog koriščenja kolica ili bilo kog oštećenja, da postoji mogućnost da se osoba obrati nadležnim službama, i na osnovu procene dobije nivo asistencije od 4 do 24 sata, koliko je potrebno,” navodi Ružić Nokvoić.
Mima Ružičić Novković objasnila je da u Novom Sadu ima oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učeniku, i personalnih asistenata.
“U Novom Sadu ima ukupno 36 korisnika koji su društveno aktivni i punoletne osobe, koje je republički minimalni standard, a realno kada bi se radila procena potrebe, bilo bi sigurno preko 100 ljudi u ovom trenutku, koji zbog toga što nemaju asistenciju ne mogu da budu društveno aktivni,” objašnjava.
REGULACIJA
Finansiranje usluge Personalnog asistnta je u nadležnosti lokalne samouprave, osim kada su u pitanju siromašne opštine i gradovi, u tom slučaju, resorno ministarstvo odobrava transfere. Mima Ružičić Novković objašnjava procedure kako izgleda proces dobijanja personalnog asistenta. Osoba koja smatra da joj treba usluga podnese zahtev centru za socijalni rad, sa pratećom dokumentacijom. Nakon toga, centar za socijalni rad procenjuje potrebu za uslugom što može biti od 20 do 100 sati.
“Broj 5 UN za primenu člana 19, konvencihja za prava osoba sa invaliditetom, ona kaže da treba ići od nivoa potreba, a ne stepena oštećenja, nezavisno od toga sa kim živimo, jer nije ničija obaveza da asistira drugom čoveku, prosto je domaćinstvo ukoliko se od nje očekuje da asistira u nejednakom položaju u odnosu na druge porodice, sa druge strane, uskraćuje se pravo na izbor,” objašnjava.
Još jedan formalni problem je što je kod nas dozvoljeno zakonom da se usluga finansira sama putem javne nabavke ili formiranjem centara za pružanje usluge socijalne zaštite, koji mora biti licenciran, time se grad ili opština opredelila za jedan centar ili pružaoca, nema mogućnosti da korisnici učestvuju u odlučivanu u tome ko će im pružuti uslugu, objašnjava Ružičić Novković.
“Pa se onda dešava da bi se povećale plate koodirtoru ili stručnom radniku, prosto traži način da smanji šta ide direktnim pružaocima i da smanji šta ide njoj. U tom kontekstu, međunarodni pokret za samostalni život insistira na tome da se novac namenjen asistenciji uplaćuje direktno koristinu pa da oni biraju da li će to biti kroz direktno angaživanje po ugovoru o radu ili će angaživati licenciranog pružaoca koji će sklopiti ugovor sa pružaicem tj
asistentom, ali da postoji izbor načina i da u svakom momentu možeš da promeniš
licenciranom pružaoca - to postoji samo u Novom Sadu trenuton, nigde više u
Srbiji,” navodi.
Osim što asistencija nije dostupna svima kojima bi trebala, i nije dostupna u takvom obimu kakav je potreban za samostalni život. Personalni assitenti su trenutno ugroženi u svim gradovima gde se usluga pruža, zato što su zaposleni po ugovoru o delu. U Novom Sadu, u Centru “Živeti uspravno”, zaposleni su po ugovoru o radu, ali grad ne finansira troškove bolovanja, godišnjeg odmora i putne troškove, zašta se novac obezbeđuje donacijama.
“Trenutno u Novom Sadu oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i
učenika i personalnih asistenata rade po ugovoru o delu, ili privremeno-povremenim poslovima, gde u momentu kada prestane ugovor, ili kada se osoba razboli, pa joj npr. zbog toga prekinu ugovor, nije joj plaćeno zdravstveno osiguranje,” navodi Ružičić Novković i dodaje da to u 21. veku, u državi u kojoj postoji definisanaradna prava, ne sme da se dešava.
REŠENJE
Ljiljana Čakmak navodi šta je potrebno da se poboljša položaj personalnih asistenata, sa tim i osoba kojima je asistencija potrebna. Osim usklađivanja domaćeg zakona sa konvencijom Ujedinjenih nacija, potrebna je inkluzija i deinstitucijalizacija.
"Znači, nema specijalnih škola. Domovi mogu da postoje za one koji tako žele. Mnogo bolje da čovek ima asistenciju, pa da živi u svom stanu i da se ne ulaže u zgrade nego u ljude. Em više ljudi dobije posao, može da živi od toga, oni i njihove porodice. Ovi koji koji koriste asistenciju mogu da žive normalan život kao i pre,” objašnjava Čakmak.
Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Fehlende Folgen?
-
Alternativni umetnički pravac koji i dalje izaziva kontroverze, a podrazumeva svakodnevne stvari - nakit, šminku, štiklu, haljinu. Međutim, dreg kultura ispod jake šminke krije mnogo dublje poruke, a njome može da se bavi svako - čak i strejt osobe.
Rod - pol - dreg
Dreg kraljevi i kraljice ne moraju nužno da budu iz LGBT+ zajednice, ali uglavnom jesu. Nikola Planojević iz organizacije “Da se zna” navodi da je dreg kultura i nastala kao nešto što je kvir (LGBT+) kultura, a karakteriše se tako zato što se suprodstavlja normama i standardima tradicionalnog društva.
“Danas, dregom može da se bavi bilo ko, bez obzira na rodni identitet i sekusalnu orijentaciju. Ono što je bitno je ono što se ispoljava, odnosno sam taj čin performansa,” navodi Planojević.
Andrej Ostroški, odnosno Dekadenca, objašnjava razliku između transrodnosti, transvestizma i drega. On dreg objašnjava kao grana alternativne perfomativne umetnosti.
“Transrodnost je stvar identiteta i pojedinca, pojedinke. Transvestitizam je prosto nešto što rade ljudi za privatne potrebe. A dreg je za javnost. To je prosto performativna stvar i to je nešto preterano, prenaglašeno, zabavno,” objašnjava Ostroški.
Umetnica i dreg kraljica Sonja Sajzor vidi dreg kao umetnost koja objedinjuje više pristupa i znata. A kada je u pitanju rod i pol – dreg prevazilazi ideju roda.
“Za mene je dreg umetnost koja objedinjuje grupu umetnosti kao što su šminkanje, friziranje, vlasuljarstvo, stilizovanje kose, dizajn kostima, šivenje kostima, nastup uživo. Neki dreg
performeri više sebe ni ne zovu dreg kraljicama - već performerima, jer ni ne izgledaju kao ljudska već kao mitska bića,” navodi ova umtenica.
I kao i Sonja Sajzor što govori o prevazilaženju roda i pola u dregu, tako i Filip Rađenović, odnsono, Kilix Uma, govori o vizuelnim identitetima.
“Mislim da je važno napomenuti da dreg nema veze sa tranformacijom nužno da je u pitanju prelazak iz muškog vizuelnog identiteta u ženstveni vizuelni identitet, da to može da bude apsolutno jedan izraz koji nema veze sa rodom i polom i sa jednom potpunom slobodom igranja neke svoje mašte uživo, i da nema veze nužno ni sa seksualnošću, nego da bi to trebalo da bude jedna lepa sloboda umetničkog izraza,” objašnjava Rađenović.
Zašto dreg?
Dreg kraljica Markiza de Sada objašnjava kako dreg može biti jedan veoma važan instrument, prostor u kom možemo da skrenemo pažnju na određene stvari o kojima se malo ili nimalo priča.
“Nekakva rekontekstualizacija je jako važna iz domena kvir i feminističke perspektive i tu vidim dreg kao značajnu alatku ili kao jednu mogućnost da se zapravo o nekim stvarima progovori daleko glasnije nego što se to inače čini u svakodnevnom životu,” navodi ova umetnica.
Sonja Sajzor pak objašnjava da je dreg spada u alternativnu scenu iz više razloga, što njoj odgovara, jer ljudi i nisu senzibilisani i nemaju razumevanja prema ovoj sferi izražavanja. Objašnjava da je dreg mnogo više od odeće.
“Dekadencu i mene su za ovih 10 godina prilazili i pitali za tako neke intervjue, emisije na televiziji, novine, tabloide - koji su senzacionalistički. Mi smo to odbijale, jer ti ljudi neće razumeti šta mi radimo. Oni će samo biti iz fazona ‘Vidi ovog trandžu, obukao se u žensko!’ Njima je samo taj aspekt taj interesantan,” kaže Sajzor.
Kraljevi i kraljice svih zemalja- ujedinite se
“Dragoslavija” je naziv neformalnog, umetničkog, regionalnog kolektiva nastalog pre dve godine za za vreme panedmije, kada je grupa slovenačkih performera odlučilo da napravi onlajn šou na kome će se predstaviti artisti iz regiona. Prva “Dragoslavija” bila je održana na Praznik rada kada je nastupalo desetak umetnika. U naredne dve godine napravljeno je oko 17 šou programa u kojima je učestvovalo oko 50 umetnika. Dekadenca se priseća kako je počelo.
“Napravljeno je sa ciljem da se mi umrežimo i povežemo, posebno u toj situaciji kada nismo mogli uopšte nigde da izlazimo i da radimo nešto uživo pred publikom, da nekako stvaramo i dalje našu dreg umetnost,” prepričava.
Ona dodaje da nakon dva godine, kada je pomalo počeo da se otvara ceo svet, pa i balkanski region, “Dragoslavija” je prvi put bila održana uživo u okviru Kvirhana festivala u Sarajevu. Sledeća je bila u Ljubljani. Nešto ambicioznija ideja bila je okupiti se u Beogradu početkom juna gde je nastupalo oko 20 performera.
“Eto tu smo i stvaramo zajedno. To je nekako bio cilj - da se povežemo u motou ‘Dragoslavije’, a to je u sestrinstvu i jedinstvu,” zaključuje ova umetnica.
Podkast proizvele Aleksandra Bučko, Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević.
Muzika korišćena u prilozima u podkastuje sa sajta pixabay.com (Musictown), Sonja Sajzor, i Misha Mashina i Mashtrakala za uvod i odjavu.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Stereotipi mogu da budu čak i dobra stvar u kontekstu pojednostavljanja stvarnosti, a kada je reč o umetničkim delima u kojima se pronalaze stereotipi – o njima treba da se razgovara i da se iz njih nauči kako ne treba. Rešenje je aktivno konzumiranje kulturnih sadržaja i medijska pismenost.
Svi znamo priču: princeza se nađe u nevolji, i hrabri princ na belom konju polazi u avanturu da je spasi. Odvažan princ pobeđuje zmaja i oni žive srećno do kraja života. Jedan od anketiranih odgovora smatra da ovakav narativ nije u redu.
“Kada se osvrnemo na sve Diznijeve princeze kojima je životni cilj da se udaju, i da nađu princa, i da žive srećno do kraja života, a pre toga čiste kuću kao Pepeljuga na primer, i tako dalje. To je užas. Ali mislim da postoje sad mnogo progresivniji crtaći i da to ide u nekom smislenom pravcu.”
Dramaturškinja Divna Stojanov navodi da osim dominatno muških likova u crtanim filmovima, postoji još jedan problem. Osim što se žene često pojavljuju u pukoj ulozi domaćice, čak i kada su junakinje, njihove životne željenje su zaista niske. “Važno im je da se udaju”.
“Ja se sećam i crtanih filmova i Dexter i Kremenko koje sam ja gledala kad sam bila mala, svi imaju potpuno neku drugu priču, bavili se nekim drugim temama, ali uvek će majka da se bavi kućnim poslovima, u tim crtanim filmovima, a otac ide na posao, zarađuje novac, vozi kola i tako dalje,” govori Stojanov.
Ona pominje studiju Džini Davis, koja je radila za Institut za rodne studije i medije - u kojoj je analizirano preko 401 hiljada animiranih filmova i rekla je da ima duplo više muških likova u crtanim filmovima od ženskih likova. To nisu samo glavni junaci, nego svi junaci i junakinje koje se pojavljuju. A ženski likovi uglavnom pasivni, samo maštaju o ljubavi i nemaju ni jednu drugu svrhu.
“I spremne su za tu udaju na bilo kakvu žrtvu. Recimo Mala sirena, koja je spremna da izgubi glas samo da bi bila sa princem u kojeg je zaljubljena. Ona nema nikakav drugi cilj u životu,” objašnjava Stojanov.
STEREOTIPI NE NUŽNO LOŠI
Smiljana Milinkov – medijska stručnjakinja i profesorica na predmetu mediji za decu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu objašnjava da stereotipi, pogotovo u crtanim filmovima, uopšte ne moraju biti loša stvar.
“Kada su nam dati određeni kalupi u kojima se krećemo, onda nekako i najlakše razmišljamo i donosimo neko mišljenje i neki stav pomoću tih kalupa. Oni se generalno zato i koriste u predstavama, filmovima, crtanim filmovima zato što je najlakše prikazati na taj način određene karaktere i najlakše je doći do publike,” objašnjava ova profesorica.
Dramaturškinja Divna Stojanov potvrđuje da su oni dobri, kada se na primer koriste da se bi se u priči napravio neki obrt. Ova dramaturškinja navodi primer.
“Recimo ukoliko mi sad svi očekujemo jer je stereotipno, i u svim vicevima i većini filmova - da je devojka plave kose manje inteligentna. Ukoliko mi iznenadimo i napravimo obrt je ona super inteligentna i da njena boja kose apsolutno ne utiče na njene bilo kakve sposobnosti,” objašnjava ona.
REŠENJE NIJE CENZURA
“Ovaj program sadrži negativne opise i ljudi i kultura" i “Ovi stereotipi su bili pogrešni tada, a i sada su", stoji na upozorenju koji je Dizni postavio na neke od svojih starijih crtanih filmova poput “Damba”, “Petra Pana” ili “Mačke iz visokog društva”. Ti crtani filmovi uglavnom u sebi imaju rasne stereotipe. Kada je krenula kampanja ovih upozorenja – jedno vreme se pričalo i o tome da će biti povučeni i neće moći da se gledaju. Primera radi, pojedine dečije knjige Dokotra Susa su skroz povučene iz prodaje. Zato smo postavile logično pitanje – Da li treba da se odreknemo tih sadržaja, i da ih povučemo sa tržišta kako ne bi bili dostupni? Smiljana Milinkov – medijska stručnjakinja kaže da je mnogo važnije zajedno sa decom gledati sadržaje i ukaziati na stereotipe kao na greške.
“Stava sam da ne treba se ničeg odricati i zabranjivati. Jako je važno, pogotovo kad je reč o deci mlađeg uzrasta. Jako je važno da roditelji ili članovi porodice budu uključeni u gledanje, da zajedno gledaju, da komentarišu. Da ukažu ovo što se dešava nije u stvarnom životu tako,” navodi Milinkov.
IPAK SREĆAN KRAJ
U anketi koju smo sproveli, naši sagovornici primetili su da se situacija u današnjim crtaćima menja na bolje. Takođe, prošlo je vreme kada se penjalo na krov da se podesi antena kako bi se uhvatili jedni isti crtaći na TV Palma plus. Šareni asortiman dostupan je na klik.
“Mislim da stvarno u ovom trenutku postoji toliko izbora, i nismo više ograničeni samo time šta se prikazuje na televiziji, i apsolutno je onda odgovornost na roditeljima da biraju sadržaj za decu u skladu sa njihovim vrednostima. Prosto smo sada svi izloženi u svakom obliku nekim stvarima koji stvaraju stereotipe, i mislim da se na kraju sve svodi na vrednosti koje se uče kod kuće. Neće jedan crtać promeniti dete, ali ako se ta vrednost gaji posle u domu, onda definitivno crtani film može da podrži razvoj stereotipa.”
Divna Stojanov, dramaturškinja mi je u razogovoru rekla da je pripremajući se za intervju jako puno razmišljala i o dobrim primerima. Jer, kako kaže, vidi se promena na bolje u crtanim filmovima. Kao primer navodi junakinju Mulan.
“Mulan, kao devojka je pokazala da je je jednaka sa muškarcima i ne samo jednaka nego da ona je uspela da odbrani svoju zemlju, da spasi svoj narod. Mnogi zameraju Mulan, recimo što se film završava tako što se ona udaje za tog vojnika u kojeg je zaljubljena, ali opet sa druge strane ja ne vidim da je to problem. Ona želi da bude u vojsci ali isto tako nije zanemarila oni svoju ljubavnu stranu i tu je i takođe potreba svakog ljudskog bića pa tako i žene,” prerpičava Stojanov.
To je, primetila i medijska stručnjakinja Smiljana Milinkov. Samo, ona ne misli da je to zbog toga što kompanije koje rade produkciju crtanih filmova žele da unesu promenu, već da one samo prate promene u društvu.
“Ne verujem ja da bilo koja produkcija previše razmišljala o tome da li će širiti pozitivne ili negativne (stereotipe), nego mislim da se više oni prate promene u društvu. I reaguju. Jer današnje devojčice, nadam se da se vaspitavaju tako da budu aktivne, preduzetne, hrabre, da ne čekaju princa na belog konju nego da naprosto mogu same da uređuju svoj život kako smatraju da treba,” navodi ova stručnjakinja.
Dečaci pak ostaju bez adekvatnih uzora. I muškarci plaču, podseća Milinkov.
“Mislim da se se danas više vodi računa o tome da se ojačaju ženski likovi u crtanim filmovima dok se muški likovi i dalje prilično stereotipizirani u smislu da oni moraju da budu agresivni, hrabri, njima se ne dopuštaju osećanja. Oni su retko kad tužni. Sve ono što današnji dečaci nisu. Niti u bilo kom periodu ni jedna osoba nije uvek hrabra, jaka, snažna i mora da pobeđuje,” zaključuje naša sagovornica.
Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
U ovom podkastu korišćeni su zvučni efekti sa sajta: https://www.zapsplat.com
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Iako legalizacija prostitucije deluje kao očigledno rešenje za ovaj problem, ona to nije jer pre svega predstavlja trgovinu ljudima. Domaće zakonodavstvo ove žrtve tretira isto kao i počinitelje i kaznu uglavnom plaća žrtva.
Odmah na početku treba da razrešimo zbog čega je prostitucija problematični posao i opasan za žene. Pojedinci ponekad koriste objašnjenje da se “feministički stavovi” zalažu za to da žena može da radi šta hoće sa svojim telom, što zapravo nije tako. I, Nataša Elenkov, članica feminističkog kolektiva Ženska solidarnost objašnjava koliko je to zaista izbor žene i sumira, kakvo je stanje u Srbiji:
“Naš stav kao kolektiva, je da je prostitucija vid nasilja nad ženama, da to nije svestan izbor, da je to vid seksualne eksploatacije, i da zbog toga mora da postoji drugačije zakonsko rešenje nego ono koje je trenutno u Srbiji, a to je prohibitivni model, gde su podjednako kažnjeni i osobe koje se po zakonu odaju prostituciji, i oni koji `koriste usluge`, čime su izjednačeni u tom odnosu, jer zakonodavac nije uzeo u obzir razliku u odnosu moći koji postoji,” objašnjava ona.
Trenutno se prostitucija reguliše Zakonm o javnom redu i miru i kao takav predviđa kaznu i onome ko se prostituciji odaje i onome ko koristi usluge prostitcije. To naravno, ne štiti seksulane radnice i radnike. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra objašnjava da to predstavlja problem jer čak i kada su osobe u prinudnoj prostituciji, one ga ne prijavljuju da ne bi bile krive pred zakonom.
“Opet su te žene, kažem žene, zato što opet 95% osoba koja se bave prostitucijom su žene, opet su one bile te koje su plaćale kazne, a ne korisnici usluga ili makroi. I zbog te zaprećene kazne, vrlo često se dešava da osobe koje su prinudno u prostituciji, a koje se boje da neće biti prepoznate od strane sistema, od strane konkretnih policajaca kome budu prijavili slučaj, sudije ispred koga se budu našle, da ih neće prepoznati kao žrtve trgovine ljudima,” navodi Piskulidis.
Elenkov iz “Ženske solidarnosti” govori o legalizaciji i svim njenim lošim stranama. U slučaju legalizacije, prostiucija postaje jedan od prvih ponuđenih poslova ženama koja su siromašne, migrantkinje – ženama kojima je zapravo potrebna pomoć.
“Glavna posledica jeste povećanje trgovina ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, jer, nekako grubo zvuči kada se koristi taj ekonomski rečnik, ali ponuda žena koje žele da se bave prostitucijom nikada neće da nadmaši tražnju muškaraca, a zapravo zbog toga se i veštački stvara ponuda kroz trgovinu ljudima,” navodi ova feministkinja.
Dekriminalizacija i legalizacija deo rešenja
Ali nisu potpuno. Važno je imati jaku državu i dobar sistem kao i senzibilisane osobe u institucijama sa kojima seksualne radnice dolaze u kontakt poput policajaca, sudija, socijalnih radnika. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra kaže da je najvažnije od svega pomoći žrtvi. Sve ostalo je manje važno:
“Ako institucije ne rade svoj posao, ako nemamo jak socijalni sistem koji može da podrži ženu koja ili je rešila da izađe iz prostitucije i stvori uslove da u jednom trenutku ona pokrene samostalni život koji je dostojanstven, koji će joj mogućiti da živi od sopstvenog rada koji nije prostitucija, mi onda ako nemamo dovoljno jaku podršku da joj pružimo mogućnost da se osnaži i da u jednom trenutku se osamostali besmisleno je” navodi Piskulidis.
Važno je sistemski urediti prostituciju. A do tada, Jelena Pešić - stručna saradnica u Preventu, organizaciji koja pruža pomoć seksualnim radnicama, objašnjava kako svi možemo da pomognemo, a to je da ih pre svega ne diskriminišemo.
“Jer uglavnom su one neshvaćene od strane populacije i uglavnom su diskriminisane. Ali eto ako neko želi da pomogne na taj način, može i preko nas, jer njima je uglavnom teško da steknu poverenje u druge ljude,” objašnjava ona.
Legalnost prostitucije u Evropi varira od zemlje do zemlje
Sajt Business Insider navodi da, prema nekim procenama, broj prostitutki u 28 država članica Evropske unije kreće se između 700.000 i čak 1,2 miliona.
U devet evropskih zemalja (Nemačka, Holandija, Belgija, Austrija, Švajcarska, Grčka, Mađarska, Letonija i Turska) prostitucija je legalna i regulisana.
U zavisnosti od zemlje, razne aktivnosti vezane za prostituciju mogu biti zabranjene (gde je posebnim zakonom zabranjena takva aktivnost), dekriminalizovane (gde ne postoji poseban zakon koji zabranjuje ili dozvoljava i reguliše aktivnost) ili regulisane (gde poseban zakon eksplicitno dozvoljava i reguliše delatnost ako su ispunjeni određeni uslovi).
U zemljama kao što su Nemačka i Grčka, trgovina seksom je u potpunosti legalizovana i regulisana, dok je u mnogim severnoevropskim zemljama, poput Švedske, nelegalno kupovati seks, ali nije nelegalno i prodavati ga.
Iako je Holandija počela da reguliše prostituciju 2000. godine, trgovina seksom je više-manje tolerisana decenijama ranije. Ideja iza legalizacije trgovine bila je da bi se time iskorenio organizovani kriminal, ograničila trgovina ljudima, poboljšao pristup radnica zdravstvenoj zaštiti i seksualni rad učinio bezbednijim.
Međutim, Većina seksualnih radnica, bilo u Nemačkoj, Holandiji ili Grčkoj, obično dolaze iz istočnoevropskih zemalja poput Rumunije ili Bugarske.
Na epziodi radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Pravo žene na izbor, pogotovo u slučaju abortusa koje se u fundamentima radi o zdravstvenom pitanju tema je 104. epizode podkasta Reaguj!
Pitamo se zašto neko smatra da je abortus ili prekid trudnoće pitanje države, narodnih poslanika, okoline, a ne same žene. Jer se tu radi o njenom telu. Njenim organima, životu, psihičkom i emocionalnom stanju. I kako to da živimo u svetu u kom desničari, čak i verski činovnici smatraju da je Bog rekao da je žena manje vredna od muškaraca i da zato muškarci imaju parvo da odlučuju o njenom telu i njenim izborima, na kraju krajeva.
Dešavanja u svetu, po pitanju abortusa dolaze u talasima. Španija – 2013 godine, Poljska 2020. Godine, sada i Amerika i Hrvatska – 2022 godine. A nas čeka formiranje nove Vlade u kojoj će evidnetno da bude jača desničkarska struja. I ko zna šta će nam ona doneti.
Objašnjavamo vam zašto je to zdravstveno pitanje, pa onda i socijalno i političko, šta se dešava u Americi i šta se desilo u Hrvatskoj, u slučaju Mirele Čavajda.
Pravo na odlučivanje o zdravlju
Krenimo od toga zašto žena mora da ima izbor. O tome govori Jelena Višnjić - jedna od osnivačica i urednica festivala feminističke kulture i akcije – BeFem i aktivistkinja feminističkog pokreta.
“Mislim da je pitanje abortusa uvek zdravstveno pitanje, socijalno pitanje i političko pitanje. Političko parakselans zato što se različiti politički i socijalni događaji čini mi se prvo prelamaju upravo u granicama ženskog tela. I mi uvek paralelno sa nekom velikom ekonomskom krizom i ratnim dešavanjima imamo i jedan užasan porast patrijarhalnih tendencija.”
Živimo u svetu u kom pojedini ljudi zaista misle da mogu da odrede ženama šta treba da rade i kako da se ponašaju. To vuče korene još od pamtiveka, upravo zato jer je patrijarhat toliko utaban u našim životima. Od početka su miškarci ti koji su smatrali da treba da odlučuju o svemu. Tako i o ženinom životu i postupcima. Zbog toga, žena gubi pravo na sebe. Na izbor da donosi odluke u skladu sa svojim telom.
“To jedno pravo, koje je po meni ključno, koje je pravo na vlastito telo i odluke u vlastitom telu, može zaista da pozove jedan čitav i izazove lančani niz reakcija. Mi smo videli da u Avganistanu ovih dana novinarke i reprezenterke vesti nose nikab, prekrivene su gotovo u celosti, iako je postojao stenoviti otpor, one su na kraju bile prinuđene da pokleknu pred tom direktivom. I zaista će nas te direktive - ja sad znam da se različite i feministkinje i teoretičarke pozivaju na distopijski scenario u Sluškinjinoj priči, nekad mi se čini da nam ta stvarnost nije tako daleka”, objašnjava Višnjić.
Trudnoća je opterećenje za organizam
Odmah da razrešimo nekoliko važnih informacija: trudnoća donosi velike promene u životu i žene i ljudi oko nje. Ali ponajviše žene jer njeno telo mora da istrpi jako puno promena da bi na svet došlo jedno novo ljudsko biće. Zato smo pitale Ginekoliškinju Brigitu Lepeš Bingold – koje sve promene donosi trudnoća i kako se njeno telo menja?
“Sama trudnoća je veliko opterećenje za organizam, menjaju se metaboličke situacije u organizmu, saimm tim utiče na ženu i svaka trudnoća sa sobom nosi određenu iscrpljenost organizma. Naravno da to treba nadoknaditi, pratiti, postoje mogućnosti kontrole i laboratorije, i zbog toga se ne preporučuje da trudnoće idu jedna za drugom, zato se preporučuje određeni period obnove organizma nakon trudnoće, to je za vaginalne porođaje godinu dana, za žene koje su se porađale carskim rezom 2 godine jer je toliko potrebno da dođe do regeneracije i obnavljanja zarastanja materice. Sa druge strane, period dojanje i laktacije je izuzeton znaćajan i ne treba ga prekidati sa novom trudnoćom. To su osnovne smernice.”
Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
U 103. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o položaju žena na pozicijama odlučivanja, na javnim funkcijama.
Zato smo odlučile da razgovaramo i sa ženama koje obavljaju neku javnu funkciju. Ili su je u nekom trenutku obavljale.
Jer, kako je poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković rekla – “Kada govorimo o kvantitetu, mogla bih da kažem da je to stanje zadovoljavajuće, zato što se poštuje zakon. Ali sa druge strane, nezadovoljna sam što uopšte izgovaram da se poštuje zakon, jer to treba da bude prirodna stvar. Jer, ako ste uveli kvotu, naravno da ćete je poštovati. Ali smatram da bez kvote stanje sigurno ne bi bilo tako - bez kvota teško da bi bilo ovoliko žena uopšte političkom i javnom životu.”
Važne informacije koje smo saznale u ovoj epizodi su da iako se Zakon o rodnoj ravnopravnosti poštuje, žene su tu uglavnom kvantitativno. Dodajmo da su žene veoma često na pozicijama radnica, dok se muškarci još uvek percipiraju kao lideri. Žene se ređe biraju za liderske pozicije na javnim funkcijama, najviše zbog duboko ukorenjenog patrijarhalnog razmišljanja.
Rešenje? Menjanje diskursa, razmišljanja i govorenja i u javnom i u privatnom životu - i to od malih nogu!
Percipiranje žena na pozicijama odlučivanja
O percipiranju žena na pozicijama moći razgovarale smo sa Anom Krstić, portparolkom Centra za ženske studije. Da li gledamo njihove outfite ili znanje i delanje?
“S tim u vezi, videli smo u prethodnoj kampanji, postoji znatno veći broj stereotipa koji pogađaju žene kada se nađu na poziciji moći. Odnosno kada su u opciji da budu birane zapravo za poslanicu ili neku drugu politički aktivnu figuru, nego što su muškarci. Baš poput toga, da se komentariše njihov izgled, da se komentariše da li su i koliko našminkane, da se komentariše njihova frizura, da se postavlja pitanje da li imaju decu ili ne, da li imaju porodicu, kakve su majke... Sve te stvari moraju da se kao neka ček-lista, da se čekiraju pozitivne, kako bi žena uopšte imala mogućnost da se bavi tom politikom ili tim muškim poslom. Tako da u tom smislu vidimo veći broj stereotipa, jako veći broj predrasuda i diskriminacije sa kojom se žene suočavaju kada i nakon što moraju da pređu dosta prepreka da bi uopšte bile u mogućnosti da učestvuju u političkom životu. Čak i kada se tu nađu, suočavaju se sa velikim brojem predrasuda.”
Muškarci lideri – žene radilice
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković objašnjava da su žene četiri puta manje vidljive od muškaraca.
“Na javnom servisu, i jednom i drugom, kada se radi o nekim ozbiljnim geoekonomski, geopolitički, geostrateški važnim pitanjima - tu ćete uvek u studiju da vidite četiri ili pet muškaraca. Naslovne strane najozbiljnijih nedeljnika, tu je - sem par retkih izuzetaka, situacija ne možete da naiđete na ženu. Zaboga, pa to tako ne ide, i mislim da bi mediji tu trebalo da odigraju ključnu ulogu, kao i u mnogo čemu.”
O tome je pričala i Marija Ratković aktivistkinja, koja je obavljala funkciju pomoćnice gradonačelnika Šapca za pitanja mladih. Žene su često tu – da bi bile radilice.
“Prosto, zato što ako bi svuda uvek bile birane, retko kad bi bile izabrane kao žene. Svima je jasno da se u našem društvu kao prirodni lideri percipiraju muškarci, a žene su često na tim pozicijama radilice, dakle nekog definitivnog obavljanja poslova. I sada kada pogledamo bilo koju od prethodnih i aktuelnih vlasti, videćemo da su žene često na pozicijama pomoćnica, savetnica, onim pozicijama koje zapravo nešto rade.Mislim da možemo da zahvalimo mnogim ženama za koje trenutno možda i ne znamo ko su, a zapravo nalaze se u različitim kabinetima, za mnogo toga što se dobrog desilo u zemlji”
Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
U ovoj epizodi podkasta korišćeni su zvučni efekti sa sajta: www.freesound.org, a autori nekih od efekata su:IEDlabs, FoolBoyMedia
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
U 102. epizodi pričamo o Romima i kada nije 8. april - Svetski dan Roma, i predstavljamo primere tri portreta uspešnih pripadnika romske zajednice i njihovog rada. Govorimo kako se izveštava o Romima u Srbiji, koliko je uspeh u kulturi važan za osnaživanje mladih i koliko društvo dobija time što će svima dati šansu.
Politika je 2006. godine o njenom nastupu napisala: "Otelotvorenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima i prirodne postavke, Nataša Tasić Knežević je posvetila ceo koncert solo pesmama“. Nataša Tasić Knežević je solistkinja Opere u Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu. Delić iz njene biografije glasi da je završila Akademiju lepih umetnosti. Tokom studija je bila stipendista Soroš fondacije i od strane OEBS-a 2012. godine proglašena je jednom od najistaknutijih Romkinja u svetu. Velika dostignuća su iza nje, ali i jedan poznati i nemili događaj.
“Ušla sam u prodavnicu da ih pitam da li imaju taj proizvod za koji znam da je bez glutena, za koji znam da samo njega smem da pojedem. I šta mi se desilo, da me neko napao da sam ukrala. Pritom, ja ništa u torbi nisam imala. I to bi sve bilo okej da neko nije dobacio ‘zna se zašto si ti došla ovde’. Zašto sam došla? Da bi kupila da jedem”, prepričava ova operska pevačica.
Mediji - uticajan faktor
Urednik portala Romaworld, novinar Turkijan Redžepi, za podkast Reaguj! kaže da, iako izveštavanje o pripadnicima romske zajednice poslednjih godina ide na bolje, i dalje je pristuna stereotipizacija u izveštavanju.
“Još uvek se izveštava o Romima recimo za Đurđevdan, jer se zna da se taj praznik najviše slavi kod nas Roma. Takođe za Vasilisu, isto i to je jedan praznik koji mi slavimo, i tada je fokus medija na pripadnicima romske zajednice. Sad ne znam da li je to možda i zahvaljujući podršci i od strane države, lokalnih samouprava, a i samih novinara koji rade u medijima, da prepoznaju neke od problema sa kojima se susreću pripadnici romske zajednice”, naveo je ovaj urednik.
Ono što smo u više epizoda podkasta Reaguj! naglašavale, jeste da Srbija zapravo ima dobre zakone. Ali da li je to dovoljno? Redžepi navodi da su oni dobri, ali naglašava da samo na papiru može sve.
“Imamo pravo i na ovo i na ono, ali u praksi je to malo drugačije. I sami znate da kao mediji, pogotovo ako se bavite položajem manjina, vrlo je teško opstati - nema dovoljno para. A ako očekujemo da drugi mediji izveštavaju o pripadnicima romske zajednice, to bogami neće baš biti kako bi trebalo. Pogotovo mislim na mainstream medije gde su pripadnici, pogotovo romske zajednice, vrlo malo su prikazane te priče, pozitivne da kažem, o nama. I samo tim pozitivnim pričama možemo malo da utičemo na promenu svesti kod većinskog naroda”, objašnjava Redžepi.
Ako je svima dobro i meni je dobro
Udruženje Romkinja "Osvit“ iz Niša je licencirani pružalac usluge SOS telefone ženama žrtvama nasilja. Jedinstveni je u Evropi jer se pored srpskog, razgovori obavljaju i na romskom jeziku. Bilo koja žena koja je u situaciji nasilja može da se javi na telefon 0800 – 100- 909 u bilo koje doba dana i noći. Ana Saćipović navodi da država i lokalna samouprava ne prepoznaje njihov rad, iako su u odnosu na nacionalne SOS linije dostupnije većem delu stanovništva, i to 24 časa dnevno. Za njih jednostavno nema mesta u budžetskim planovima.
“Mi smo za 18 godina rada imale oko pet hiljada korisnica, pripadnica većinske populacije, i oko 2.850 pripadnica romske zajednice sa teritorije čitave Srbije. Što znači da ova usluga apsolutno odgovara potrebama žena. Mi smo nedavno radile istraživanje na teritoriji Niša, baš sa ciljem da pokrenemo inicijativu da se SOS telefon uvrsti u odluku o lokalnim socijalnim uslugama, ako već na nivou grada imamo budžetsku klasifikaciju i ovu oblast pokrivenu, smatram da u skladu sa svim nacionalnim i lokalnim dokumentima, trebalo bi da budemo sagledane lokalnim budžetom”, objašnjava Saćipović.
Zaključak je egoistični altruizam – kada svi članovi društva imaju korist, i ja imam korist, zaključuje Ana Saćipović iz Udruženja Romkinja "Osvit“.
“Svako društvo je bogato onliko koliko primenjuje demokratske principe života. Koliko daje podjednake šanse svakom građaninu. Kada mi kroz afirmativne mere dajemo vetar u leđa siromašnoj romskoj deci, mi spašavamo državni budžet. Kada mi osposobimo romsku zajednicu da privređuje, da samostalno živi, ne koristeći socijalna davanja, nije na teretu države, već doprinosi razvoju, svako od nas dobija. Ne bi trebalo pričati o romskoj deci i deci iz većinske populacije. To su naša deca. Mi smo jedno”, navodi naša sagovornica.
Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Nova epizoda podkasta Reaguj! donosi priču o tome koliko je nasilje u istopolnim zajendicama zapravo problematično. Jer, kao prvo, ono je nevidljivo u sistemu. Kada uniformisana lica po pozivu dođu da intervenišu oni ne prepoznaju par, već dve cimerke ili dva cimera. Postoji problem i u tome što mnoge osobe iz LGBT zajednice ne prepoznaju uvek nasilje, pogotovo ako su u pitanju njegove suptilnije forme. Ili ga trpe u strahu da će ostati sami ili nisu u mogućnosti da izađu iz veze iz egzistencijalnih razloga.
Nasilje u porodici, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se on nalazi, između ostalog, u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu.
Ipak, vanbračnom zajednicom u Srbiji se, prema Porodičnom zakonu, smatra isključivo trajnija zajednica života žene i muškarca, a ne i istopolnih partnera. Tako je i sa brakom. Kako piše u Zakonu, brak je uređena zajednica života žene i muškarca.
Ovo pitanje bi trebalo biti rešeno Zakonom o istopolnim zajednicama, čija je finalna verzija nacrta završena. Sada ostaje da Vlada ovaj nacrt i odobri.
Kada je u pitanju nasilni obrazac u partnerskim odnosima - on se ne razlikuje nužno u odnosu na heteroseksualne parove. Jer, je u pitanju ideja o pozicijama moći gde je jedan partner na neki način moćniji i između ostalog koristi nasilje da bi postigao neku kontrolu. A drugi partner/partnerka je u tom smislu u poziciji žrtve i osobe kojoj je potrebna pomoć da izađe iz takvog nasilnog odnosa.
Za sistem nevidljivi, Pripadnici LGBT zajednice koji su žrtve nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da se požale svojim najbližima ukoliko nisu autovani, što ustvari odgovara nasilniku, kaže prirpadnica LGBT zajednice Jovana Jovanović.
“Najčešće počinje tako što vas predator, odnosno onaj ko zlostavlja izdvoji od prijatelja, porodice. Izoluje vas da bi budete sami, da nemate kome da se požalite. Ubedi vas manipulativno da ste vi bolji od drugih, prosto vas izdvoji od svih da nemate podršku od strane ljudi od kojijh bi trebali. Što je najgore, LGBT osobe koje nisu autovane svojoj porodici ne mogu da se obrate za pomoć i tu nema ništa gore od toga kad nemaš podršku svoje porodice, naročito u tim situacijama jer nemaš gde drugo. Ti ako živiš sa partnerom ili partnerkom, vi se posvađate, ti moraš da se vratiš svojoj porodici. Ako nemaš tu opciju, tu nastaje skroz drugi problem. Tu je finasijska nezavisnost je takođe problem sa kojim se LGBT osobe suočavaju samim tim što je teško nalaženje posla ako ste prirpadnik LGBT zajednice. Teško je požaliti se i prijateljima ako niste autovani. Tako da autovanje tu velika prepreka koju treba prevazići u tavkim problemima.”
Problem ide i dublje. Vedrana Mirković je psihološkinja i doskorašnja koodinatorka savetovališta u grupi “Izađi” objašnjava da čak i kada se osoba autuje porodici, ona često nema njenu podršku. A to bi trebao da bude osnovni sistem podrške.
“Žrtva već može da bude zbog tih mehanizama u kojima se nasilje dešava u partnerskim odnosima, dodatno postiđena, da percipira da je bespomoćna. Da se plaši da se obrati za pomoć ili da ako se obrati za pomoć ljudi ili okolina joj govore “ti si kriva” ili “ti si kriv” za što ti se sve to sad dešava. Ovde možemo da imamo taj dodatni element da primarna porodica, taj osnovni resurs potpuno odbacuje svog člana porodice zato što je lezbejka ili gej ili trans osoba ukoliko je reč o istopolnoj zajendici. I da onda taj osnovni sistem podrške lako može da izostane.
Po rečima Nikole Planojevića iz organizacije Da se zna! , žrtve nasilja u istopolnim partnerstima imaju ista prava kao i žrtve iz heteroseksualnih partnerstava.
“To su prava da ih državne institucije zaštite, da im policija pruži adekvatnu zaštitu, da slupajevi butu procesuirani na sudovima - imaju pravo na zaštitu od nasilnika, od osoba koje vrše nasilje unutar partnerstava. Sa tim što znamo da ni u heteroseksualnim odnosima žrtve ne dobijaju adekvatnu zaštitu često”.
Međutim - partnersko nasilje se teže prepoznaje, a zaposleni u institucijama neretko imaju predrasude, zbog čega dolazi do neadekvatnog reagovanja, kaže Planojević.
“Često se desi da policija, tužilaštvo i ko god da je u tim procesima uključen ne raspoznaje baš najbolje ko je tu žrtva, ko nasilnik, imaju određenu vrstu predrasuda, nije im najjasnije na koji način nasilje može da se vrši - jer postoji taj neki patrijarhalni pristup, u tome da su uglavnom muškarci nasilnici - a žene žrtve, kada se radi o heterosex parovima. Ako žena prijavi nasilje iz istopolne zajednice, njima nije baš najjasnije kako da raspoznaju te uloge”.
Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Koliko često vam se dešava da šetate ulicom i vidite ispruženu ruku koja traži pomoć? Da li u tim situacijama pružate novac, odmahnete glavom - ili ipak, pogledate bolje i pokušate da pronađete znakove da li joj je potreban drugi vid pomoći - koji nije finansijski?
U jubilarnoj, 100. epizodi podkasta Reaguj razgovaramo o prinudnom prosjačenju. U ovoj epizodi pokušaćemo da prikažemo položaj žrtava radne eksploatacije sa fokusom na decu, način na koji se država nosi sa ovim problemom - ali i načine na koje mi, građani, možemo da im pomognemo.
Organizacija ASTRA posvećena je iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima, posebno nad ženama i decom, kao i pružanju podrške u potrazi za nestalom decom. Hristina Piskudilis iz organizacije ASTRA kaže da samim tim što je stepen siromaštva iz godinu u godinu sve veći: imamo i veći broj osoba koje prose na ulici, a među njima ima i mnogo dece.
“Neke procene su da samo u Beogradu ima 2-3 hiljade dece koje se bave prosjačenjem. E sada, ono što je na primer bitno u svemu tome jeste da mi znamo da je u pitanju prekršajno delo, ali postoji i gledanje kroz prste od strane čitavog sistema na tu pojavu. Imajući u vidu da mnogi ljudi na taj način izdržavaju porodice. Nekada se desi da dete prosto, u dogovoru sa roditeljima, dete može na taj način da doprinosi kućnom budžetu”, navodi ona.
Stepen siromaštva je svake godine veći, deca ili pomažu roditeljima, ili se brinu o sebi ili su žrtve prinudnog prosjačenja. Za to jeste odgovorni sistem. Međutim, Programska direktorka Centra za integraciju mladih Aleksandra Micić, navodi da kada se govori o deci prosjacima problem se prihvata kao problem nefunkcionisanja sistema pravosuđa i policije, a deca su žrtve trgovine ljudima i eksploatacije. Problem je znatno dublji.
“Deca izlaze na ulicu da rade i pomognu porodici na žalost kao posledica ekstremnog siromaštva i uslova u kojima žive, a ne nužno kao eksploatisana lica bilo od roditelja, bilo od nekog drugog. Naravno, ne možemo da kažemo da je uvek tako. Oba slučaja su tužna. Ako posmatramo tako, možemo deci pružiti s jedne strane novac, a nekada nešto od hrane, nešto što im treba, porazgovarati sa njima, gde idu u školu, koga imaju, preporučiti im svratište”, navodi Micić.
Hristina Piskudilis iz organizacije ASTRA smatra da je zakon dobar - ali da problem leži u njegovoj primeni.
“Što se tiče prosjačenja - ono spada u prekršajno delo, to su finansijske kazne. Ne znam koliko je to efikasno, s obzitom na to da ti ljudi nemaju para. Što se tiče prinudnog prosjačenja kao vrste trgovine ljudima - imamo dobro zakonsko rešenje. Kazne su od 3 do 12 godina. Problem je u tome što se zakonska regulativa i zakoni ne sprovode dovoljno efikasno, niti je kaznena politika kakva bi trebala da bude kako bi se trgovci ljudima prestali baviti tim poslom”, kaže Piskudilis.
Po pitanju rada nadležnih institucija: Piskudilis smatra da je najbolja slika toga - statistika.
“U prethodne tri godine - mi imamo zvaničnu brojku i upozorenje stručnjaka da je broj žrtava na teritoriji Srbije 10 puta veći. Što se tiče prosjačenja, 2019. godine, od ukupno 39 žrtava - samo 4 su bile identifikovane kao žrtve trgovine ljudima prinuđene na prosjačenje. 2020 od 57 - samo dve žrtve. 2021. od zvanično registr 44, samo 10 posto su činile žrtve prinuđene na prosjačenje. To su jednocifrene brojke, koje se kreću u zadnjih tri godine, od 1 do 5 - a znamo da npr samo u BG ima dve-tri hiljade dece koja prosi. Tu vidimo da u sistemu nešto škripi, znači nemoguće je da ih je toliko malo”, upozorava ona.
Deca koja su prepuštena ulici svakako nisu odlika sistema koji je uređen i koji radi u cilju zaštite svojih građana. Aleksandra Micić iz Centra za integraciju mladih navodi da je rešavanje ovog problema pitanje političke volje.
“Ne postoje na žalost sistemska rešenja koja mogu da dovedu do smanjenje broja dece na ulici. Ne postoje apsolutno uređena društva gde ne postoje deca na ulici, ali postoje uređenija društva gde je taj broj mnogo manji i društva koja mnogo efikasnije reaguju na ovaj problem. Ono što jeste problematično je što pitanja dece u uličnoj situaciji nije pitanje, uslovno rečeno, čije rešavanje mnogo doprinosi. Ako gledamo da je većina stvari politička volja, ako gledamo kroz to, onda ovo nije pitanje nije dovoljno atraktivno i tu nastaje rupa, nastaje šum kada je u pitanju rešavanje”, navodi Aleksandra Micić.
Emisiju pripremaju Sanja Kosović, Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Iva Gajić.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
U 99. epizodi podkasta Reaguj! govorile smo o načinu na koji su žene prikazane u popularnoj kulturi, kao i o tome kakav je uzajamni odnos objektivizacije žena u sadržajima masovne kulture i položaja žena u društvu.
Kako objašnjava kulturolog Goran Tomka, problem sa načinom na koji se žene predstavljaju u javnosti, a samim tim i doživljavaju privatno, traje već vekovima, pa i milenijumima. Ono što definiše način na koji su žene predstavljene jeste objektivizacija, i to je ključni problem.
“Na primer, imate nekakvu vest vezanu za horoskop ili vremensku prognozu i ta vest je ilustrovana nekom fotografijom žene koja je obnažena. I to je nažalost nešto što ne odlikuje samo sadržaje nekakvog pornografskog tipa, pa čak ni samo žute medije ili tabloide, već se dešava i medijima koji imaju visoko mišljenje o sebi. Jer, kada tako predstavimo nekoga, mi u suštini šaljemo poruku da je ta osoba u funkciji zadovoljenja nečijih potreba - da li nečijeg zadovoljstva, ili u funkciji povećanog broja klikova i prihoda. I to je način na koji se, što se tiče kapitalizma, žensko telo pretvara u robu”, objašnjava Tomka.
Ovakav odnos prema ženama u popularnoj kulturi odraz je širih društvenih shvatanja o tome šta je uloga žene, smatra Tomka.
“To jeste patrijarhat na delu. Dakle, ideja u kojoj muškarci i muški principi dominiraju nad ženskim i gde su, u tom smislu, žene i njihova stremljenja, ideje, razmišljanja, njihovi doprinosi društvu - drugorazredni”, pojašnjava sagovornik podkasta Reaguj!
Studentkinja master studija na Fakultetu dramskih umetnosti Ana Ninković je u svom ispitnom radu za predmet Popularna kultura, analizirala popularne pesme sa prostora bivše Jugoslavije u kojima dominira nasilje nad ženama, a potom je objavila video na Jutjubu. Ana je, kako bi ovaj rad ostvarila, zamolila članice Fejsbuk grupe Ženska posla da joj pomognu i predlože pesme koje se uklapaju u ovu temu. Kako je Ana objasnila, sama analiza ovih pesama nije bila prijatna.
“Užasno. Naročito ove pesme koje bukvalno opisuju scene eksplicitnog nasilja... Morbidno. Ja ne mogu da verujem kako to neko može da izmisli, a kamoli da otpeva, odnosno odrepuje. I stvarno mi je u nekim trenucima bilo muka. Ali onda ono što je zapravo užasno jeste što sam u nekom trenutku sam oguglala i pevušila te pesme”, kaže Ana Ninković.
A ko je odgovoran za promenu načina na koji su žene predstavljene u popularnoj kulturi? Kako kaže sagovornik podkasta Reaguj!, Goran Tomka, za promenu ovakvih narativa najodgovorniji su oni koji se nalaze na vrhu lanca produkcije, kao što su urednici i finansijeri.
“Ono što nažalost vidimo mnogo češće je da to nije slučaj, da oni prosto nemaju interes za to, nisu obrazovani, nisu svesni toga…”, kaže Tomka.
Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović i Sanja Đorđević.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
-
Femicid ili ubistvo žene samo zato što je žena prema mišljenju stručnjaka motivisano je mržnjom, prezirom i osećajem vlasništva i nadmoći nad ženama.
U martu 2022. godine su u nedelju dana u Srbiji ubijene četiri žene. Prema izveštavanju medija, u Zaječaru je ženu ubio komšija nakon nekoliko godina konstantnog maltretiranja, koje je više puta prijavila nadležnima. Žena iz Vranja preminula je u bolnici nakon što je suprug izboo nožem, a dve žene iz Beograda i Smederevske Palanke ubili su sinovi. U istom periodu, mediji su izvestili o najmanje sedam pokušaja femicida i nasilja prema ženama. Dok se sve ovo dešava, institucije nadležne za sprečavanje i borbu protiv nasilja prema ženama ne reaguju, niti se obraćaju uznemirenoj javnosti.
Skoro svaki femicid je mogao biti sprečen i svaka institucija ima odgovornost i obavezu da radi na sprečavanju femicida, navodi se u zahtevu Udruženja građanki FemPlatz i preko 60 partnerskih organizacija.
Kosana Beker iz FemPlatza ističe da postoji zakonom utvrđen lanac institucija koje bi trebalo da reaguju i rade ne sprečavanju nasilja u porodici. Navodi da su naši zakoni dobri, ali da uvek postoji prostora za pobojšanje.
“U tom lancu su zaduženi policija, tužilaštvo i centri za socijalni rad - primarno. E sad, nakon toga tu su i zdravstveni sistem, i obrazovni sistem, i sudovi na kraju kada to dobija neki epilog, ali ove tri institucije su glavne”, objašnjava naša sagovornica.
U istraživanju “Društveni i institucionalni odgovor na femicid u Srbiji” čije su, pored naše sagovornice Kosane Beker, autorke i Slobodanka Konstantinović Vilić i Nevena Petrušić, navodi se da, kako bi se femicid sprečio, neophodno je ukloniti njegove uzroke. To znači da je neophodno unaprediti položaj žena u svim oblastima društvenog života, kao i sistematski raditi na poništavanju rodnih stereotipa i obrazaca, unaprediti kulturu rodne ravnopravnosti, naročito u sistemu državne politike, kao intenzivnije raditi na sprečavanju svih oblika rodne diskriminacije. Takođe je potrebno uključiti temu rodne ravnoravnosti u obrazovni sistem.
Mediji bi trebalo biti empatičniji prema žrtvama rodno zasnovanog nasilja, njihovim prijateljima i porodici, i samim tim bi trebali izveštavati u skladu sa kodeksom i moralnim načelima.
Država bi trebalo da usvoji akcioni plan kojim bi se utvrdio adekvatan sistem prevencije rodno zasnovanog nasilja. Treba povećati sigurnost i zaštitu od nasilja sa smrtnim ishodom i smanjiti smrtonosne rizike za žene uvođenjem jednostavnih, efikasnih i brzih načina reagovanja kroz aktivnost SOS telefona, sigurnih kuća, prihvatilišta i skloništa za žene, kao i preduzimanjem drugih mera podrške i pomoći, koje ne bi trebalo da zavise od toga da li je pokrenut krivični postupak ili ne.
Efikasno sprečavanje femicida nije moguće bez dovoljno ljudskih, tehničkih i finansijskih resursa, uz punu primenu rodno odgovornog budžetiranja.
Neophodno je povećati sigurnost žena stvaranjem sigurnijih urbanih, prigradskih i seoskih sredina putem boljeg osvetljenja ulica, čestih policijskih patrola u oblastima u kojima je veća stopa uličnog nasilja i napada na žene.
Neophodno je obezbediti sprovođenje adekvatnih programa za rad sa učiniocima nasilja, kao i programe tretmana, reintegracije i rehabilitacije u odgovarajućim ustanovama.
Edukacijom i kampanjama razvijati svest o neophodnosti prijavljivanja saznanja ili sumnje na postojanje nasilja u porodici, kako od strane profesionalaca u institucijama sistema, tako i od strane članova porodice, suseda i građana i građanki.
Preduzeti mere da se poveća svest žena o njihovim pravima, osigurati da žene imaju jednaku zaštitu u skladu sa zakonom i jednak pristup pravdi, uključujući pravnu pomoć i usluge jezičke podrške.
Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović i Sanja Đorđević.
Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.
-
Ako ste već zaposleni, sigurno možete da se poistovetite sa pričom o stresu na poslu, a možda i sa takozvanim burnoutom. Šta god bio uzrok tog stresa, u 97. epizodi podkasta Reaguj! koja je nastala u saradnji sa MentalHubom, pokušavamo da zajedno sa sagovornicima i sagovornicama nađemo rešenje.
Za početak, psiholog Boris Popov objašnjava šta podrazumevamo pod tim pojmom.
“Ukoliko neke stresne situacije daleko premašuju i to dugo traje, mi onda potrošimo te naše resurse, odnosno organizam više ne može da izađe na kraj sa tim stresovima, sa tim previsokim zahtevima, i jednostavno potroši sve energetske resurse i upadne u to stanje burnouta, odnosno izgaranja. Jednostavno, organizam više nema resursa i onda upadamo u to stanje koje liči na jedno stanje bezvoljnosti, na jedno stanje pada naših vitalnih dinamizama - jednostavno nemamo entuzijazma da ustajemo za novi radni dan, osećamo iscrpljenost. Ta iscrpljenost nije ona koju možemo da eliminišemo ako se jednu noć dobro naspavamo, ta iscrpljenost je prolongirana, i jednostavno organizam tada pokazuje - burnout je signal da moramo da povučemo ručnu, da ne možemo više na isti način da rešavamo probleme, i da je potrebna dodatna podrška”, objašnjava Popov i kaže da burnout ima još neke svoje druge simptome kao što je zauzimanje ciničnog odnosa prema poslu.
“Humor je generalno jako dobra strategija regulacije emocija, ali pričam o nekom crnom ciničnom humoru koji predstavlja neku vrstu odvajanja od posla, samoizolacije. I u suštini u tom stanju je očigledno da je potrebna podrška i najbolji načini za smanjivanje burnouta jeste psihološko savetovanje koje će najverovatnije da rezultuje time da se uzme neko vreme, pauza ili smanjeni režim rada, dakle ne samo da se koristi usluga psihološkog savetovanja, što mislim da je jako važno, nego verovatno će morati da dođe do neke promene životnog stila - kroz više odmora, kroz manje naprezanja, da bi se ponovo izbalansirali ti zahtevi i resursi o kojima smo govorili”, ističe Popov.
Ipak, psihološkinja Sonja Vukobrat Ivković ističe da je kod burnouta, kao i kod stresa, neophodno ispitati zašto je do njega uopšte došlo.
“Da li je došlo zbog toga što sam ja bila pretrpana, i da su rokovi koji su prema meni postavljeni bili neki iracionalni, i da bi ih postigla da mi je potrebno 120 posto kapaciteta, ili je do toga došlo zato šta ja ne pronalazim isto zadovoljstvo u ovome što radim. Ustanem svaki dan, popijem kafu, spremam se, dođem na posao, čukam neke mejlove, odgovaram na neke mejlove, čukam nešto ovamo, drljam neke eksele i ne znam šta, i ja onda kao posle tri nedelje kažem šta meni ovo treba, ovo mene uopšte ne ispunjava. Tako da pozadina burnouta može biti i jedno i drugo, iako je naravno opet više fensi da kažemo da je to od količine posla i od iracionalnih zahteva, ali tu bih isto rekla da je važno da se shvati šta je pozadina. Ako je pozadina objektivne okolnosti gde su pred pojedinca stavljeni preterani zahtevi, nerazumevanje od strane organizacije, razumevanje od strane kolega, nerazumevanje u krajnjem slučaju od strane porodice za vreme koje neko ulaže, doživljaj da nisam dovoljno plaćen za to što radim, da nisam cenjen za vreme koje ulažem - to sve mogu biti uzroci da se neko na poslu oseća loše i da u nekom trenutku pregori. Opet ne bih volela da tu damo neki kao opšti odgovor onda idi na more, idi sunčaj se tri dana, tri minuta oko zgrade, dva minuta uz stepenice, šest minuta to, i obavezno ceđena i tu će sve da nestane. Nije uopšte to poenta. Dok sama osoba ne shvati šta je to zbog čega se oseća loše u sopstvenoj koži, nema nijednog trika, nema nijednog saveta, pogotovu ne na Guglu, koji će da razreši tu dilemu i to osećanje”, objašnjava Sonja Vukobrat Ivković.
Kako objašnjava psiholog Boris Popov, stres na radnom mestu samo je jedan od aspekata stresa sa kojim se susrećemo u svakodnevnom životu.
“Kada pričamo o stresu na radnom mestu govorimo o situaciji u kojoj percipiramo da postoje viši zahtevi koji se postavljaju pred nas, u odnosu na naše resurse ili kapacitete koje mi percipiramo da imamo da bismo mogli da izađemo na kraj sa tim resursima. Dakle, taj raskorak između zahteva i resursa koji nam stoje na raspolaganju naš organizam doživljava kao pretnju i na tu pretnju reaguje adaptivnim mehanizmom, tj. pokušava da kompenzuje taj raskorak kako bi se što bolje adaptirao na te uslove. Dakle, u suštini mi stres razumemo kao jednu adaptivnu funkciju organizma, koja služi organizmu da se što bolje adaptira na ono što nam se dešava u životu, pa samim tim i na poslu kao jednom od najvažnijih aspekata našeg života”, objašnjava Popov.
Na epizodi radile: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.
Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).
-
Skoro 800.000 ljudi izvrši samoubistvo svake godine. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, suicid je drugi najčešći uzrok smrti osoba uzrasta između 15 i 29 godina, dok su prvi saobraćajne nezgode.
Kada se govori o temama mentalnog zdravlja: gde se tačno krije granica u tome šta je informacija od javnog značaja, a šta je puka jurnjava za klikovima? Kako ovakvo izveštavanje utiče na celu populaciju? Zbog čega mediji posvećuju više pažnje privatnim životima porodica i osoba koje su izvršile samoubistvo - umesto traganju za rešenjima i uzrocima ranije pomenute statistike?
U 96. epizodi podkasta Reaguj, koja je nastala u saradnji sa MentalHubom, razgovaramo o tome kako mediji utiču na mentalno zdravlje, na koji način oni izveštavaju o mentalnom zdravlju i samoubistvu, ali i o tome kakve posledice senzacionalističko izveštavanje o ovim temama može da ima po mentalno zdravlje onih koji prolaze kroz teške periode, po mentalno zdravlje porodica preminulih, ali i po mentalno zdravlje čitave populacije.
Šefica Odseka za medijske studije i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Smiljana Milinkov kaže da je tema mentalnog zdravlja nedovoljno zastupljena u medijima.
“S jedne strane, i mislim da je to nekako najdominantnije, i dalje se problemi mentalnog zdravlja i pitanja uopšte mentalnog zdravlja smatraju nekako nevažnim. Mediji ne pridaju po mom mišljenju dovoljno pažnje. Te teme se nalaze ili u onim segmentima programa ili na onim stranicama gde su neke opuštenije teme, i vrlo često je to taj pristup Kako sebi pomoći u pet koraka; Kako sebi ulepšati dan - a u stvari se radi o vrlo ozbiljnim problemima, mogu da budu vrlo ozbiljni”, navodi ona.
Čak i kada se o ovoj temi govori, u nju se ne ulazi dovoljno, te ovaj problem bude samo zagreban po površini, smatra Milinkov.
“U toj nekoj, po mom mišljenju, relativizaciji tog opsega tema mentalnog zdravlja, smatram da je suštinski problem da se nedovoljno analizira na koji način i kome građani mogu da se obrate; da nema dovoljno analitičkih, istraživačkih priča. I vrlo često, da, ako osetite da vam nije dobro potražite pomoći. Ali gde da se potraži pomoć? U kakvom stanju su državne zdravstvene ustanove koje su dužne da brinu o mentalnom zdravlju? Na šta nailaze građani kada se obrate? Šta je sa onima koji nemaju dovoljno sredstava da plaćaju privatno psihoterapiju ili odlazak kod psihologa?”, napominje Milinkov.
Tabloidno i senzacionalističko izveštavanje o događajima koji uključuju ljudsku patnju i bol često je prisutno upravo kada je reč o izveštavanju o samoubistvima. U jurnjavi za klikovima mediji često zanemariju činjenicu da i preminula osoba ima pravo na svoju privatnost i dostojanstvo, kao i njihova porodica.
Psihološkinja Tanja Bokun kaže da senzacionalistički način izveštavanja o suicidu utiče uznemirujuće na čitavu populaciju, a posebno pogađa osobe koje su indirektno ili direktno povezane sa osobom o kojoj se izveštava.
“Čak mi se desilo da vidim i pokrivena tela, oproštajne poruke i slično. To zaista uznemiruje svakog od nas. Kada je u pitanju osoba koja i sama razmišlja o samoubistvu, to podrazumeva još jedan dodatni pritisak i dodatnu nelagodnost. Moram da kažem da još stanovništvo o kom ne mislimo previše, a koje je jako bitno, su ljudi koji su indirektno ili direktno povezani sa tom osobom. Dakle, govorimo o rođacima, prijateljima, komšijama, koji sigurno prolaze kroz teške trenutke, a ovakav način izbeštavanja tu situaciju dodatno otežava i komplikuje”, ističe Bokun.
Psihološkinja Instituta za javno zdravlje Vojvodine Marija Rosandić navodi na šta mediji moraju obratiti pažnju prilikom izveštavanja o temama koje su u vezi sa mentalnim zdravljem.
“Svakako to su poštovanja etičkih principa izveštavanja o bilo kojoj temi, ali nekako se čini da je važno za ovu temu da prvo se postavi pitanje šta javnost dobija tom temom, u kojoj meri se neke infromaciju trebaju i moraju plasirati u javnost. Ja doživljavam da mediji i stručnjaci za mentalno zdravlje treba da budu neka vrsta sagovornika i da mediji mogu i treba da doprinose edukaciji javnosti, da informišu javnost i menjaju njihove stavove, posebno one koji se temelje na nekim mitovima, predrasudama ili informacijama koje nisu utemeljene u psihologiji. Ono što je posebno važno je da mediji mogu da imaju istu tu ulogu zagovaranja za promene na nivou društva - da ti tekstovi uvek imaju neku širu sliku, zato što mentalno zdravlje jeste pitanje javnog zdravlja i celokupnog društva, a ne samo pojedinca”, napominje ona.
Emisiju su pripremile Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čućković i Sanja Đorđević.
Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).
-
Uticaj društvenih mreža na naše mentalno zdravlje, kako negativan tako i pozitivan, tema je 95. epizode podkasta Reaguj, koja je nastala u saradnji sa MentalHubom.
Kako objašnjava socijalna psihološkinja Bojana Bodroža, uticaj upotrebe društvenih mreža na nas zavisi od načina na koji ih koristimo.
“Ono što danas pouzdano znamo iz istraživanja jeste da upotreba društvenih mreža na način koji mi zovemo aktivnim, a to je uspostavljanje komunikacije, deljenje sadržaja i tako dalje, u principu nije štetna za sliku o sebi ili mentalno zdravlje i čak može biti i korisna. Sa druge strane, ono što jeste štetno je ono što nazivamo pasivnom upotrebom, koja se svodi na to da ste vi izloženi određenim sadržajima, da ih samo gledate i najčešće ono što se dešava kada ljudi gledaju različite sadržaje na društvenim mrežama, jeste da se oni porede sa drugima”, kaže Bodroža.
Međutim, ponekad u ovom kontekstu nije lako utvrditi šta je uzrok, a šta posledica.
“Da li zaista upotreba društvenih mreža vodi do ovih posledica ili, zapravo, osobe koje već apriori imaju negativnu sliku o sebi koriste društvene mreže na način koji će dodatno da učvrsti takvu sliku o sebi. Dakle, ako govorimo o fizičkom izgledu, pitanje je da li osobe koje već nemaju samopouzdanja, koje ne veruju da su fizički atraktivne, više gledaju atraktivne fotografije drugih, što opet na povratni način, deluje na njih da se osećaju još lošije”, objašnjava sagovornica podkasta “Reaguj!”.
Psihološkinja Vojana Obradović je svoj master rad posvetila upravo internet komunikaciji i subjektivnom blagostanju. Ona je kroz svoj rad pokušala odgovoriti na dva pitanja: kakva je priroda povezanosti internet komunikacije i subjektivnog blagostanja, kao i kakvu ulogu ekstraverzija, depresivnost, usamljenost i socijalna podrška ostvaruju na relaciji internet komunikacije i subjektivnog blagostanja.
U svom master radu, naša sagovornica je proveravala dve hipoteze: hipotezu premeštanja i hipotezu stimulacije.
“Obe hipoteze pretpostavljaju i zagovaraju ideju da onlajn komunikacija ostvaruje efekat na subjektivno blagostanje preko vremena koje se provodi sa prijateljima, porodicom i kvalitetom tih odnosa. Hipoteza premeštanja pretpostavlja da se korišćenjem internet komunikacije manje vremena provodi sa tim ljudima zbog vremena koje se provodi i koje je utrošeno za internet komunikaciju, gde se pretpostavlja da posledično dovodi do smanjenja kvaliteta tih odnosa u realnosti. Zagovornici hipoteze stimulacije smatraju da vreme koje provedeno koristeći internet komunikaciju vodi ka većoj frekventnosti viđanja bliskih ljudi i u realnosti, jer je pretpostavka da su u kontaktu i da to vodi ka većem kvalitetu odnosa i ka većem subjektivnom blagostanju mladih”, zaključuje Obradović.
Na podkastu rade: Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđević i Iva Gajić
Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).
-
Predrasuda - neracionalni i nefer stav ili osećanje, formirano bez dovoljno razmišljanja ili znanja, navodi Kembridž rečnik. Leči se, dakle, dovoljnim izlaganjem i informisanjem o onome prema čemu imamo predrasude. Kao na primer - osobe sa mentalnim poteškoćama. U 94. epizodi težićemo da vas izšuškamo iz zone konfora, razbijemo koju predrasudu i predstavimo par rešenja za ove probleme.
Fond LICEULICE od 2010. godine pruža direktnu podršku marginalizovanim grupama, s ciljem njihove veće socijalne i ekonomske uključenosti. Oni svoj program realizuju na principima socijalnog preduzetništva. List izlazi jednom mesečno, a pola zarade ide direktno prodavcu. Jedan od prodavaca je David iz Novog Sada, koji već duže od dve godine prodaje ovaj list.
Magazin LiceUlice omogućio je Davidu da zaradi dodatni dinar, ali i ponovo formira mrežu podrške koju je ranije imao u udruženju ULOP. David kaže da ljudi kojima prodaje časopis reaguju potpuno različito - neki su veoma raspoloženi da ga saslušaju, dok drugi umeju da budu i neprijatni. On za podkast Reaguj! prepričava najlepši i najgori deo svog posla.
“Komunikacija sa ljudima koji su veoma prijatni, koji se zaiteresuju za časopis, to je bolji deo posla. Međutim, dešava se nekada ređe, taj lošiji deo posla, kada neko počne da viče na vas, zove konobara da interveniše. Čak sam imao prilike i jednom u Sremskim Karlovcima, ženu ništa nije interesovalo, još je zvala konobara da me propusti kroz šake”, prepričava David.
Naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i programska direktorka MentalHub-a Milica Lazić objašnjava sa kojim se stereotipima najčešće susreću ljudi sa mentalnim poteškoćama. To su uglavnom stereotipi koji su zasnovani na nekim pogrešnim uverenjima o tome šta određena dijagnoza znači i u kojoj meri je funkcionisanje te osobe oštećeno samo zato što ima neku određenu dijagnozu.
“Postoje određeni stereotipi na primer da su osobe sa dijagnozom agresivnije od drugih ljudi, što istraživanja ne pokazuju. Takođe, postoje neka implicitna verovanja da osobe koje imaju određenu psihijatrijsku dijagnozu u stvari ili nisu sposobne za rad ili nisu sposobne da dugoročno budu istrajne u nekom svom radu i zbog toga se javlja problem sa zapošljavanjem u ovoj vrsti populacije”, objašnjava Lazić i dodaje da je i izolacija deo posledica predrasuda, koje ostavljaju dodatni otisak na mentalno zdravlje bilo koga.
Protiv stereotipa se možemo boriti, pre svega edukacijom. Međutim, kako naglašavaju Jovana Ćojder i Tamara Musić iz Udruženja građana “Patrija” koje sarađuje na časopisu “LiceUlice”, samo informisanje o ovim problemima često nije dovoljno. Međutim, i kontakt je jedna od izuzetno važnih elemenata u borbi protiv predrasuda.
“Kombinacija je jako važna, jer može se desiti kao što vidimo da što se tiče inkluzije u školama, možemo videti da zapravo često dolazi nekada taj kontakt, odnosno to kada dolaze marginalizovane grupe u kontakt sa nekom opštom populacijom, može se desiti da se suprotno potkrepi slika, ukoliko ona nije na određen način regulisana”, navode iz ove organizacije.
Dobar primer je i komšinca “Roze kuće” u Velikom Gradištu. “Roze kuća” otvorena je 2017. godine u cilju usklađivanja normativa Srbije i Evropske unije. Ona je postala dom za šest stanovika Ustanove za odrasle i starije “Gvozden Jovančićević” u Velikom Popovcu, u okviru procesa deinstitucionalizacije. Ivan Gojković koji je radio na ovom projektu, prepričava rezultate.
“Prva komšinica je bila užasno neprijatna na primer, u Velikom Gradištu. Ona je odbijala svaku komunikaciju sa nama što to radimo. Posle jedno mesec, dva dana mi smo došli tamo, oni piju kafu kod nje. To je neverovatna promena. To je život. I dalje se oni druže. Piju kafu, imaju zajedno mačke, farbaju jaja za Uskrs, imaju aktivnosti, cepaju drva. Idu jedan kod drugog na slave, rođendane, kafe, torte…”, pepričava Gojković.
Osim kompletne promene paradigme, društvo na ovaj način dobija i rasterećenje budžeta, navodi Gojković.
“Zašto društvo, država plaća od poreza taj smeštaj, ako taj čovek može da zaradi. A usluga stanovanja u zajednici je ovako veća cena, a kako prolaze godine, ta cena kreće da pada - zato što se jačanjem njihovih kapaciteta smanjuje nivo podrške”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je država previdela korist ovog projekta i da još 260 korisnika samo u Velikom Popovcu čeka da bude deinstitucijalizovano.
Podkast pripremile Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).
-
Da li se sećate perioda adolscencije? Verujem da je za deo vas ovo bio stresan period u kome možda niste bili najzadovoljniji svojim izgledom. Upravo o tome pričamo u 93. epizodi podkasta Reaguj, a pokušaćemo da saznamo i kako to utiče na mentalno zdravlje.
Kako objašnjava psihološkinja Jovana Trbojević, period adolescencije često se naziva periodom "bura i oluja", jer on, pored fizičkih promena kao što su nagli rast i povećanje telesne težine, donosi i promene po pitanju kognitivnog i socio-emocionalnog razvoja.
“Ima jedan spektar promena koje adolescente, nažalost, uglavnom sam prolazi, u smislu iako postoje sad gomile informacija, i putem socijalnih medija i škola se trudi da ima svoju ulogu u tome, ali nažalost on bude sam sa sobom, jer mu je vrlo teško da definiše prvo šta mu se sve to dešava, a onda i da podeli, tj. da ne oseća stid i sramotu povodom nekih svojih dilema, sumnji i nesigurnosti i da to kaže naglas. U tom smislu adolescenti zapravo u ovom periodu, iako su okruženi gomilama, i onlajn poznanstava i uživo po pitanju škole, nažalost uglavnom se zapravo osećaju usamljeno i u toj usamljenosti se suočavaju sa promenama i izazovima koje nosi adolescencija”, objašnjava Trbojević i dodaje da je takođe važno naglasiti da deci još od najranijeg uzrasta šaljemo poruke o tome kako posmatramo nečiji fizički izgled i koliki mu značaj pridajemo.
“Ono što možemo da uradimo jeste da damo adolescentima prostor da se izraze, pre svega da ih saslušamo, da ne odbacujemo njihove brige kao manje važne zato što imaju manje godina nego mi, i u krajnjem slučaju da im pokažemo da i mi sami prihvatamo svoje nesavršenosti, sa ciljem da oni nauče da ih isto tako prihvate. Jer ako vi kao odrasla osoba predstavljate model savršenstva, tj. ne dopuštate greške, ne dopuštate bore, da imate kila XY, ne dopuštate bubuljice... Teško da će i vaš adolescent onda sebi dopustiti ako nije u skladu sa nekim zacrtanim standardom kako treba jedan mladi čovek da izgleda”, ističe Trbojević.
S ovim se slaže i izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije Iva Eraković, koja kaže da su između ostalog, za zdravu sliku o telu dece odgovorni i roditelji.
“Imate taj fenomen da roditelji vrlo nesmotreno deci šalju poruke da su gojazna. Roditelji su ušli u kliše društveno prihvaćenog izgleda. Vi nikad niste imali veći pritisak na devojčice koji dolazi iz porodice. Nemoj toliko da jedeš, nemoj da jedeš slatkiše, ugojićeš se, ugojićeš se. Ne kaže se idi na sport bićeš zdrava, nego idi na sport bićeš zgodna. To su poruke koje su vrlo jasne i vrlo imaju kad sve raščistite malignu konotaciju”, objašnjava Eraković.
Psihološkinja Jovana Trbojević smatra da u periodu adolescencije ključna pomoć prilikom suočavanja sa anksioznošću mogu biti i grupe za podršku mladima, kojih, međutim, nema dovoljno. Ideja ovakvih grupa je da one predstavljaju sigurno okruženje za istraživanje nekih sopstvenih ideja, stavova, sumnji, a zatim i pruže podučavanje u smislu vrednovanja sebe i svojih ličnih principa.
“Individualno, adolescenti sami teško da mogu da izađu na kraj, u smislu ako nema spoljašnje podrške. To ne govorim u smislu da oni nisu dovoljno zreli da se nose sami sa sobom i da nisu dovoljno inteligentni, nego jednostavno taj pritisak koji postoji u tom periodu je zaista ogroman i teško je izboriti se sa svim, a da nemate neki vid podrške, da li od strane porodice, da li od vršnjačke grupe, škole ili kažem neke druge vrste podrške koja je van školskog sistema, koja bi imala psihološku podršku individualnu ili grupnu. Tako da ta anksioznost koja postoji, ona jeste deo razvojnog perioda, ali njen intenzitet ukoliko je izražen, to su trenuci kada adolescent zapravo, bilo bi idealno, kada bi potražio pomoć. E sad, kod nas je još uvek tabu tema i psihološka podrška i psihoterapija, ali moram da priznam da se krećemo polako u pozitivnom pravcu po tom pitanju”, smatra Trbojević.
Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević i Iva Gajić.
Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).
-
U 92. epizodi podkasta Reaguj! koja je nastala u saradnji sa Mental Hubom, razgovaramo o mentalnom zdravlju usled rata i ostalih kriznih situacija. Novu epizodu posvećujemo tome kako je osobama koje prolaze kroz ratna dešavanja u svojoj zemlji, kakve posledice rat ostavlja na mentalno zdravlje pojedinca, ali i na mentalno zdravlje čitavih zajednica godinama nakon sukoba.
Aleksandra Lazebnik je Ukrajinka koja živi u gradu Sumi, oko 30 kilometara od granice sa Rusijom, koji je granatiran od samog početka invazije Rusije nad Ukrajinom. Ona je za Autonomiju prepričala kako provodi svoje dane.
“Imamo 250 hiljada ljudi i već je polovina otišla. Na porodiljskom sam odsustvu pa ne radim. Tokom dana se trudim da vodim normalan život, da kuvam hranu. Svako jutro moj muž i ja idemo u kupovinu, ponekad nađemo mleko i jaja, ponekad ništa. Pokušavamo da uzemo više hrane jer ne znamo šta će se desiti u narednim danima”, prepričava ona.
Lazebnik dodaje da će se mentalitet Ukrajinaca promeniti i da se već polako menja.
“Uvek smo imali neke nesuglasice. Neki su glasali za Zelenskog, neki za Porošenka, ali sada - mi smo jedno biće, jedan organizam. Podržavamo se međusobno, svi ljudi. Verujemo da ćemo obnoviti naše gradove i da će se naš mentalitet promeniti - već se menja i biće sve bolje. Verujemo da će mir doći jednog dana”, kaže ona.
Rat se često prenosi na dalje generacije
Programska koordinatorka Inicijative mladih za ljudska prava, Fiona Jelići, kaže da se traume koje donesu ratovi često prenose na dalje generacije, iako one rat nisu doživele. Tako je i u Srbiji i regionu.
“Oseti se taj uticaj ratova koji su bili 90-ih na našem području, oseti se uticaj danas kada imamo rat na da kažem ulazu u Evropu, koji nije uopšte daleko, koji je bilzu, i on se definitivno odražava i na mentalno zdravlje ljudi u Srbiji. I ne samo u Srbiji, nego u čitavom regionu, i to iz različitih aspekata. Videli smo situaciju gde ljudi kupuju zalihe hrane, zato što postoje generacije koje se sećaju nestašica hrane 90-ih u Srbiji, a postoje generacije koje se ne sećaju toga, ali imamo tu transgeneracijsku traumu, koja se prenosi”, napominje ona.
Psihološkinja Branislava Stević kaže da ratna dešavanja trajno menjaju i iskustva ljudi i iskustva društva.
“Ne postoji društvo koje nakon ratnog dešavanja je ostalo potpuno isto, koje nije imalo nikakve posledice, koje se nije suočilo ni sa kakvim emocionalnim ili psihološkim posledicama i koje je jednostavno prošlo kroz ratno iskustvo kao jedno iskustvo. Većina psihologa ili ljudi koji se bavi ratnom traumom smatra da je ratno iskustvo jedno od najtežih i najkompleksnijih ljudskih iskustava. To je jedno praktično stanje kada vi ne možete jednom običnom ljudskom umu opisati sve strahote i potencijalne užase koji se događaju”, navodi Stević.
Ona napominje da nekada, naš običan um, ne ume da prihvati te užase - te naša adaptivna funkcija biva narušena.
“Bukvalno imamo jedan slom u psihološkom smislu, pa kako pojedinac odreaguje. Tu su jako bitni uticaji i bioloških i psihosocijalnih faktora, jednako tako će odreagovati i društvo. Mi danas imamo još uvek dosta posledica koje su direktno uzrokovane time. Kada govorim o posledicama, govorim o psihološkim posledicama u društvu, koje su direktno uzrokovane situacijom 1990-ih”, napominje naša sagovornica.
Podrška je izuzetno važna
Istraživački izveštaj za 2021. godinu pod nazivom “Mentalno zdravlje i dobrobit izbeglica i tražilaca azila u Srbiji” Mreže psihosocijalnih inovacija PIN, prikazuje psihološke teškoće osoba koje su iz različitih razloga bile primorane da napuste zemlju svog porekla.
U istraživanju je učestvovala 201 izbeglica. Najveći broj učesnika poreklom je iz Sirije, zatim Avganistana, i Maroka, kao i iz Irana, Iraka, Bangladeša, Pakistana, Tunisa i Kameruna.
Kako se navodi u izveštaju, izbeglice, posebno one koje dolaze iz ratom pogođenih država i regiona, doživljavaju značajan broj traumatskih iskustava u svojim državama porekla.
Više od polovine njih svedočilo je uništavanju, nasilju i torturi - dok je više od trećine bilo povređeno ili mučeno. Najčešća traumatska iskustva bila su fizičko nasilje, seksualno nasilje, religijski progoni, svedočenje nasilju ili ubistvima. Sa druge strane, osobe su doživljavale i ekstremne ekonomske poteškoće, iz kojih je kao posledica nastao nedostatak vode, hrane, bezbednog skloništa i drugih osnovnih potreba.
Upravo zato, Mreža psihosocijalnih inovacija - PIN pruža različite psihološke intervencije izbeglicama, u zavisnosti od toga šta je kome potrebno. Ova podrška pruža se uz pomoć prevodioca, a dostupna je i za decu. Draga Šapić iz ove organizacije navodi da je ovakva podrška od izuzetne važnosti.
“U proteklih šest godina sprovodimo istraživanje, procenjujemo mentalno zdravlje izbeglica u Srbiji. Pokazuje se da 80 % njih ima potrebe za nekim vidom psihološke podrške. Ali se daleko manji broj njih obraća za pomoć. Srećom, mi imamo mnogo iskustva u radu sa ranjivim osobama, pa znamo kako da im priđemo. Da te podrške nema već na terenu, mislim da bi te traume ljudi mnogo teže prolazili. Ima ljudi koji nisu spremni da o svojim problemima govore, naročito ako se nalaze u Srbiji u kojoj ne žele da ostanu. Mislim da je jako važno da ta opcija postoji i da se destigmatizije”, napominje Šapić.
Epizodu su pripremile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević.
Podkast je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).
-
U 91. epizodi podkasta Reaguj! govorile smo o pravilnoj upotrebi imuno preparata i dodataka ishrani.
Specijalistkinja farmacije Sonja Stojiljković objašnjava na koji način je pandemija koronavirusa uticala na tržište imuno suplemenata.
“Mislim da je broj suplemenata, kad kažem broj - mislim i na broj različitih proizvođača i na broj različitih vitamina sa različitim dozama, čak i desetostruko veći nego pre početka pandemije. To je negde i očekivano, jer se farmaceutska industrija trudi da napreduje i da napravi što bolje preparate”, kaže Stojiljković.
Kada je reč o količini unosa vitamina putem hrane i suplemenata, sagovornica podkasta Reaguj! objašnjava da je koncentracija vitamina u hrani 100 do 200 puta manja nego u suplementima.
“To što uzimate kroz hranu apsolutno ne može dovesti do nekog predoziranja, ali u zavisnosti od toga kakvu hranu konzumirate, može se desiti da budete u deficitu sa nekim vitaminom ili mineralom. Naravno, sve to može laboratorijski da se izmeri i da se proveri. Deficiti različitih vitamina u organizmu mogu da prouzrokuju različita stanja, kao što je opadanje kose, kao što je pucanje kože na rukama i slično”, objašnjava Sonja Stojiljković.
A koje smo savete u vezi sa prevencijom koronavirusa i unosa vitamina mogli pročitati na internetu?
Pored pranja ruku, obaveznog nošenja maski i distance od metar i po, po pisanju brojnih medija, čini se da su i vitamini i suplementi neizostavni deo prevencije koronavirusa.
RTS u tekstu pod nazivom “Njegovo veličanstvo - vitamin De” objavljenom krajem prošle godine, navodi da vitamin D ima posebno mesto u prevenciji i lečenju koronavirusa. RTS navodi da ovaj vitamin unosimo kroz meso, ribu i jaja, ali da lekari savetuju da je svakako potrebno uključiti i suplemente.
Portal Lepa i Srećna piše da nutricionisti savetuju da tokom pandemije dnevno uzimamo dva puta po 500 miligrama vitamina C za prevenciju od infekcije. Nutricionistkinja sa pomenutog portala dalje savetuje da je potrebna i suplementacija vitamina D i K2, te da doza vitamina D treba da bude između 5 i 10 hiljada IU, kao i da je potrebno uzimati 20 miligrama cinka na dan.
Kako je i Danas pisao još 2020. godine, kada su virusne infekcije u pitanju najvažnije je uzimati vitamine D i C, koji su, po navodima autorke, bez sumnje glavni zaštitnici našeg imunog sistema.
Pored vitamina D I C, autorka ističe i cink. Po njenim rečima, delovanje cinka kao minerala podrazumeva “stopiranje” procesa upale odnosno oboljenja, jer svojim delovanjem na ćelije virusa prekida dalja lančana vezivanja i na taj način blokira dalje širenje i suzbija postojeće.
Specijalista interne medicine doktor Dejan Zahorjanski ističe da je uzimanje vitamina preporučljivo, posebno nakon preležanog kovida, ali naglašava da to treba biti u ograničenom vremenskom periodu.
“Važan aspekt cele te priče vezane za povećanu potrošnju jesu preporuke pre svega samih lekara, koji su radili recimo u kovid sistemu, gde se preporučuje određena suplementacija i nadoknada vitamina, ali u ograničenom vremenskom periodu”, objašnjava Zahorjanski.
On dodaje i da ovi suplementi nisu pokriveni zdravstvenim osiguranjem, već je svako od nas vitamine kupovao od svojih para - bez obzira na to da li imaju recept doktora, ili ne.
“S obzirom na stav našeg zdravstvenog fonda, svi minerali i suplementi recimo koji su se pisali u okviru kovid lečenja pacijenata tokom pandemije su se kupovali na slobodnom tržištu i nisu bili pokriveni obaveznim zdravstvenim osiguranjem, to jest nije mogao niko da ih dobija na recept. Tako da je i to jedna razlika u širokoj dostupnosti tih preparata bez recepta”, objašnjava Zahorjanski.
Na podkastu su radile: Irena Čučković, Sanja Đorđević, Sanja Kosović i Iva Gajić.
-
Kada ste poslednji put bili u prilici da ozbiljno shvatite kovani novac? Globalna i lokalna pandemijska kriza uticala je na to da istu novčanicu možemo da menjamo za mnogo manje stvari nego što smo to mogli pre par godina. Međutim, nije samo kovid uticao na smanjenu vrednost novca. U ovoj epizodi govorimo o inflaciji.
Osim pandemije, na inflaciju u našoj zemlji utiče i stanje na globalnim berzama, ali i nemar prema domaćim poljoprivrednicima. Što se ne plati na mostu, platiće se na ćupriji, pa umesto subvencija, penale ćemo davati na pijaci.
Preduzetnik Stefan Knežić iz Keteringa Index Anđela iz Petrovaradina kaže da je porast cena doveo do velikih gubitaka.
„Gubitak novca se odnosio na to što je povećanje cena išlo jako brzo, i dok vi stignete da promenite vaše cene, da objasnite vašim mušterijama, da im pošaljete dopis ili kako god, prođe vreme i u samom tom periodu dok vi završite taj proces kod vas, plaćate skuplju hranu i onda je apsolutno manja dobit“, objašnjava Knežić i dodaje da je problem i što je teže raditi nabavku, jer cene ne mogu se predvide.
Kada rastu cene, potrebno je da porastu i plate kako bi radnici i dalje imali istu kupovnu moć, ali to se dešava neuravnoteženo. Zbog velikih gubitaka same firme bilo je teško povećati plate radnika, objašnjava Knežić.
„Mi smo se trudili da podignemo našim radnicima plate, jer povećanje cena apsolutno otežava i njima život, i sada ako neko imao platu 50.000 pre mesec dana, to nije isti iznos kao sada. Međutim, to je bilo otežano, jer i usled tog povećanja cena i dobitak firme je bio znatno manji“, navodi Knežić.
Osim na preduzetnike, inflacija utiče i na poljoprivrednike, koje je dodatno pogodio porast cene goriva i đubriva. Nedavno zamrzavanje cene dizela, kao i cena nekih osnovnih životnih namirnica oročeno je do perioda izbora, pa osim marketinškog nema druge svrhe, objašnjava Slađana Glušević iz Agro Smarta, portala pametne poljoprivrede.
„Poljoprivrednici su sa pravom nezadovoljni. Ranije su imali mnoge olakšice, kao što je regresirano gorivo. Sada od toga ništa nemaju, osim najskupljeg goriva u Evropi. Zaista nije jasno kako država može da bude slepa na te probleme“, navodi naša sagovornica.
Inflacija nastala kao posledica pandemije brine ekonomske stručnjace već mesecima. Tako je i Institut za međunarodne ekonomske studije iz Beča u Zimskoj prognozi procenio da je visoka inflacija najveći rizik za ekonomski oporavak u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, te su ocenili da je taj rizik veći i od same pandemije, prenosi Nova Ekonomija.
Tako je i rat u Ukrajini pogoršao situaciju. Nakon ruske invazije na Ukrajinu - akcije su pale na berzama širom sveta. Kako N1 prenosi, šok od ruskog napada na Ukrajinu izazvao je strah na tržištima kapitala i podigao pritisak na visoku inflaciju, koja svakako već opterećuje svetsku privredu.
Pored ljudske patnje, čini se da će ovaj sukob uticati na još veći porast cena. Kako N1 navodi, Rusija i Ukrajina su, pored energetskih proizvoda, vodeći proizvođači žitarica i druge robe, a ovaj rat i sankcije bi mogle da poremete globalno snabdevanje.
Na podkastu radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević.
- Mehr anzeigen
